DOBRO DOSLI NA SAJT UKRASNE ZIVINE

SVE O UKRASNOJ ZIVINI MOZETE PROCITATI

I SAZNATI IZ SLEDECIH REDOVA GDE CU SE POTRUDITI DA VAM PRIBLIZIM STO VISE SVE STO TREBATE SAZNATI DA BISTE MOGLI DA SE OPREDELITE STA DA DRZITE KAO I KOJU VRSTU UKRASNE ZIVINE POBLIZE CU OPISATI SVAKU VRSTU PA JE NA VAMA DA SE ODLUCITE KOJU VRSTU UKRASNE ZIVINE DA UZMETE

 

              ZELIM VAM PUNO USPEHA SA UZGAJANJEM UKRASNE ZIVINE

 

 

 

 

 

SVILENA KOKOS

Poreklom je iz Istocne Azije u literaturi poznata vec 700 godina dugo je gajena u Evropi

Zdepasta okrugla gradja joj je slicna kokinu pera su svilena kao kvocke su izrazito brizne majke postoje varijeteti sa i bez brade

Mogu se naci u sledecim varijantama:bela,crna,plava i srebrno-siva

Tezina petla je oko 1kg

Tezina koke je oko 800gr

Ljuska jaja je smedje boje

Za godinu dana iznese do 120 jaja

Prsten V-VI

BRAMA

Dzinovska zivina Azijsko-Americkog porekla u Evropu je dosla oko 1850 god.

Zraci snagu svojom velicinom,sirinom,visinom i velikim sirokim perima na nogama ponosnog drzanja

Mogu se naci u svetloj,tamnoj zutoj-kolumbiji jarebicastoj i plavo-jarebicastoj vrsti

Tezina petla od 3.5-5kg

Tezina koke je od 3-4.5kg mada su se nalazili i tezi primercii kod koke i kod petla

Ljuska jaja svetlo smedja a moze i zuto smedja

Nosivost na godisnjem nivou oko 140 jaja

Prsten O-I

FENIKS

Postojbina rase Feniks-čokoku je Japan gde je ona i zastitni znak ove zemlje.. Iz ove zemlje je 1878. godine prenet u Nemačku odakle se ova rasa nastanila u svim zemljama. U Srbiji je veoma retka.

Karakteristično za ovu rasu je to da se opisuje kao kokos elegantnog oblika, neobičnog izgleda sa lepim i operjanim repom i zivahnog karaktera

Moze se naci u sledecim varijantama:zlatnovrati,narandzastovrati,srebrnovrati,bela i crna

Tezina petla je oko 800gr

Tezina koke je oko700gr

Ljuska jaja je zuckaste boje

Za godinu dana iznese do 100 jaja

Prsten VII-VIII

MORKE

Ova zivina poreklo vuce iz Afrike gde je i danas mozemo naci u divljini.Najcesce je mozemo naci u plavoj boji prosaranoj sa belim tackama.Mozemo je jos naci u srebrnoj,ljubicastoj i svetloplavoj boji.Za razliku od ostale zivine morka je odlican letac.Kao sto i prilici njenom poreklu brza je,hitra je,jaja nosi na skrovitom mestu.Za godinu dana moze da snese do 100 jaja prosecne tezine po jaju 50gr.Morkina prosecna tezina je 2kg.

SELBRIGHT

Poreklom iz Engleske ime je dobio po odgajivacu(John Sebright)

Kratak sirok i zaokrugljen oblik obesno drzanje svako pero je sa ostrim crnim rubom

Moze se naci u sledecim varijantama:srebrna i zlatna

Tezina petla je oko 600gr

Tezina koke je oko 500gr

Ljuska jajeta je bele ili zuckaste boje

Za godinu dana iznese do 80 jaja

Prsten VIII-IX

PATULJASTI COCHIN

Poreklom je iz Kine a 1886 donet u Evropu

Duboko nasadjena patuljasta kokos sa sirokim cvrstim i duboko nosenim telom bogato operjano sa puno mekanih paperja koje mu daje loptast oblik tela

Moze se naci u sledecim varijantama:zuta,bela,crna,crno-belo tigrasta,plava,biserno siva,graorasta,zuta-bela sa graorastim crtezom,jarebicasta,smedja sa rubom,boja breze,tamna,srebrnovrati,svetla(bela kolumbija),zuta kolumbija i boja psenice

Tezina petla je oko 850gr

Tezina koke je oko 750gr

Ljuska jaja je smedje boje

Za godinu dana iznese izmedju 100-200 jaja

Prsten V-VI

CHABO

Oko 1860 je stigla u Evropu iz Japana

Jako niskog rasta i stasa cvrstog i zbijenog tela uspravnog repa velike glave i kreste jedva vidljivih jako kratkih nogu

Mogu se naci u sledecim varijantama:bela,crna,plava,belo sa crnim repom,zuto sa crnim repom,crno-beli tigrasti,graorasta,crno sa zlatnim vratom,crno sa srebrnim vratom,jarebicasta,tamna i porcelan boja

Tezina petla je oko 600gr

Tezina koke je oko 500gr

Ljuska jaja je od zute do krem boje

Za godinu dana iznese do 80 jaja

Prsten VII-VIII

BANTAM

Poreklo verovatno vuce iz okruga Bantam na ostrvu Java u drugoj polovini XIX veka doneseni su izvorni crni primerci u Evropu u Engleskoj i Nemackoj iz ove boje su nastale sve ostale vrste

Patuljasta ukrasna zivina gracioznog izgleda zivahna kratkog ali sirokog tela bogatog perja sa velikim belim podusnjacima

Mogu se naci u sledecim varijantama:crna,bela,graorasta,crno-beli tigrasti,svetlazuta,plava,porcelan boja,zuta kolumbija,zlatnovrati,srebrnovrati i sa narandzastim vratom

Tezina petla je oko600gr

Tezina koke je oko 500gr

Ljuska jaja je bele boje

Za godinu dana iznesu oko 90 jaja prsten

Prsten VIII-IX

WYANDOT

Ova rasa je 1883 priznata prvo u Americi i iste godine i u Evropi

Ranostasna odgajana za proizvodnju mesa i jaja pored toga je i lepa i pojavljuje se u mnogo boja

Po velicini je srednje visoka i srednje teska rasa zadnji deo tela joj je uzdignut i na glavi ima ruzastu krestu

Moze se naci u sledecim varijantama:bela,crna,plava,zuta,prugasta,jarebicasta,zlatvnovrati,srebrnovrati,tamna,svetlo bela kolumbija,srebrna,zlatna,plavo-zlatna,belo zlatna i sarena

Tezina petla je od 3.4-3.8kg

Tezina koke je od 2.5-3kg

Ljuska jajeta je bele boje

Za godinu dana iznese do 180 jaja

Prsten III-IV

WELSUMER

Je nastao oko 1920 poreklom iz Holandije

Otporna je na vremenske promene uspela kombinacija za proizvodnju mesa i jaja koja su inace krupna

Srednje teska rasa valjkastog oblika vodoravnog drzanja tela i sa priljubljenim perima uz telo

Boja je jarebicasta sa nijansom boje rdje

Tezina petla je od 3-3.5kg

Tezina koke j od 2-2.5kg

Ljuska jaja je tamno smedja sa malo sjaja

Za godinu dana iznese do 160 jaja

Prsten III-IV

ANDALUZIJA

Je Spanska rasa koke koja se Evropom rasirila oko 1872 god.Naocita zivina povisene srednje visine.

Telo im je izduzeno,snazno sa padom prema repu vrat prilicno dugi blago savijen unazad.

Siroka ramena prsa snazna i jako zaobljena

Osnovna boja im je golubije plava,vrat i sedliste kod petla je plavkasto crne boje

Tezina petla 2.5-3kg

Tezina koke 2-2.5kg

Ljuska jajeta je bele boje

Nosivost na godisnjem nivou do 160 jaja

Prsten IV-V

AUSTRALORP

Poreklo vuce iz Australije u Evropu donesena oko 1950

Ranostasna,visokoproduktivna zivina u pogledu jaja i mesa

Zivahna srednje velicine dubine i duzine tela sirokih ramena sa priljubljenim perjem uz telo

Boja im je crna sa zelenim sjajem,paperje crno

Tezina petla je od 3-3.5kg

Tezina koke od 2-2.5kg

Ljuska jaja je svetlosmedje boje

Nosivost na godisnjem nivou oko 200 jaja

Prsten II-III

ARAUCANA

Pronadjeni su oko 1880 na zapadnoj obali Juzne Amerike u danasnjem Cileu kod indijanaca Araukana.

Nastali su verovatno slucajnim ukrstanjem tamosnje zivine i one koju su moreplovci doneli u XVI veku

Ova rasa zivine jos nije opisana u svim standardima sveta

Laka bezrepna zivina sa malim borilackim instiktom oko glave ima kicanku koja je karakteristicna za ovu rasu

Telo posmatrano odozgo daje oblik ovala

Boja ima nekoliko crna graorasta bela boja zrele psenice i varijanta plave

Tezina petla od 2-2.5kg

Tezina koke od 1.60-2kg

Ljuska jaja je od zelenkasto plave do plavkasto zelene boje

Nosivost na godisnjem nivou oko 180 jaja

Prsten IV-V

BRAKEL

Je Belgijska rasa izvedena u Nemackoj

Snazna dopadljiva oblika salaske koke sa prilicno visoko nosenim repom koji je jako operjan

Po celom telu ima prugasti crtez i zivahnog je temperamenta

Boja om je srebrna i zlatno smedja

Tezina petla je od 2-2.75

Tezina koke je od 1.75-2.5kg

Ljuska jaja je bele boje

Nosivost na godisnjem nivou do 180 jaja

Prsten IV-V

FAVEROL

Je stara Francuska rasa ima najukusnije meso koje se sluzi u najskupljim Francuskim restoranima

Ovo je rasa zivine koja nije slicna ni sa jednom rasom jedinstvena je po formi,snazna ali ne i nezgrapna ima sitnije kosti,pokretna je ima pet prstiju,srednje visok stas,operjale noge,mirnu narav

Mozemo je naci u boji zrele psenice

Tezina petla je od 3-4kg

Tezina koke je od 2.5-3.25kg

Ljuska jaja je svetlo zuta do smedje boje

za godinu dana iznese do 160 jaja

Prsten I-II

ITALIJANI

Ovo je rasa koja vuce poreklo jos od doba Rimljana

Po svetu je najrasprostranjenija rasa gajena u najvise boja u svojoj kategoriji srednje velika jaka kokos izduzenog tela koje je nagnuto unazad narocito koka,perje je gusto i cvrsto priljubljeno uz telo ponosnog je drzanja,ranostasna,sa 5-6 meseci starosti pocinje da nosi

Mozemo ih naci u sledecim varijantama:jarebicasta,zlatna,srebrna,narandzasta,crna,crno-belo tigrasta,bela,zuta,plava,crvena,crveno-sedlasta,prugasta,svetla,plava-jarebicasta,porcelan boje,plavo-zlatna,belo-zlatna,crno-zlatna,

Tezina petla je od 2.25-3kg

Tezina koke je od 1.75-2.5kg

Ljuska jaja je bele boje

Za godinu dana iznese izmedju 180-200 jaja

Prsten IV-V

JERSEY GIANTS

Poreklo vuce iz SAD krajem XIX veka u gradu Dzersiju od crnih java-coad-a,tamnih brama i crnih langsana je izvedena ova rasa od 1985 je Nemacki standard prihvatio ovu rasu

Neobicno velika zivina vodoravno drzanog tela sirokog stava srednje visine.Ova rasa prvenstveno je pogodna za proizvodnju mesa a to se vidi po velicini tela

Boja je crna bela i plava sa rubom

Tezina petla je od 4.5-5.5kg

Tezina koke je od 3.6-4.5kg

Ljuska jaja je smedje boje

Za godinu dana iznese do 180 jaja

Prsten I-II

LEGHORN

U sad je ova rasa izvedena od belih italijanki u Evropi se pojavila od 1910

To je rasa koja je najrasprostranjenija po svetu zbog dugogodisnje nosivosti koka elegantna je i ima sitne kosti pokretljiva srednje visine sirokog stava ranostasna zaokrugljenih kontura iskoriscava hranu u velikom procentu

Boje je bele

Tezina petla je od 2-2.7kg

Tezina koke je od 1.7-2.2kg

Ljuska jajeta je bela

Za godinu dana iznese do 200 jaja

Prsten IV-V

MINORKA

Izvedena je od Spanskih rasa sredinom proslog veka rasirila se Evropom

Velika snazna kokos izduzenog tela sa nagibom prema repu noge su joj srednje visoke ponosnog drzanja zivahnog temperamenta bogata perjem koje je priljubljeno uz telo kresta i podusnjaci su jako veliki

Moze se naci u sledecim varijantama: bela,crna i beli i crni sa ruzastom krestom

Tezina petla je od 2.5-3.5kg

Tezina koke je od 2.25-3kg

Ljuska jaja je bele boje

Za godinu dana iznese do 170 jaja

Prsten III-IV

NEW HAMPSHIR

Ovo je Americka rasa kokoske koja se odabirala 30 godina dok se nije dobila rasa za brz rast,za upotrebu u proizvodnji brojlera kao i za proizvodnju velikih jaja sa smedjom ljuskom

Srednje teska kokoska snazna sa zaokrugljenom formom sredne visokim ali sirokim stavom

Moze se naci u varijanti zlatno-smedja i bela-srebrno bela bez zute primese

Tezina petla je od 3-3.5kg

Tezina koke je od 2-2.25

Ljuska jaja je smedje boje

Za godinu dana iznese do 220 jaja

Prsten II-III

ORPINGTON

Poreklo vuce iz Engleske a uzgoj ove rase je zapoceo Vilijam Kuk ukrstajuci nekoliko rasa a doradu na uzgoju je vrsio 1891 J.Partington cuveni odgajivac kokina tog vremena u vreme nastanka te rase orpingtoni su bili vrlo ekonomicna rasa za uzgoj zbog velike nosivosti,mnogo mesa,brzog rasta i lakog tova

Velika mirna zivina sa svojim kockastim telom odaje utisak glomaznog a oblik tela se moze uporediti sa kockom gde je visina sirina i dubina jednaka prilicno tvrdo perje niske noge ogromno telo pleni pogled posetilaca na izlozbama

Moze se naci u sledecim varijantama:crna,bela,zeta,porcelan boja,crno-belo tigrasta,plava,prugasta,crvena,jarebicasta,boja breze i zuta sa crnim rubom

Tezina petla je od 3-4kg

Tezina koke je od 2.5-3.5kg

Ljuska jaja je zute boje

Za godinu dana iznese do 180 jaja

Prsten II-III

PADUANER

Je stara Evropska rasa nastala od cubaste salaske kokosi u cistoj boji je odgajana u Nemackoj

Srednje velicine izduzenog tela sa velikom cubom i gustom bradom razmetljivog drzanja gusto operjano pera su cvrsto priljubljena uz telo

Moze se naci u sledecim varijantama:crna,bela,zlatna,srebrna,plava,biserno siva i graorasta

Tezina petla je od 2-2.5kg

Tezina koke je od 1.5-2kg

Ljuska jaja je bele boje

Za godinu dana iznese do 120 jaja

Prsten IV

PLYMOUTH ROCK

Nastala je u Americi oko 1860 dvadeset godina kasnije je doneta u Evropu iz prugastih primeraka kasnije su nastali crni i beli varijeteti oko 1890 je nastao zuti soj a oko 1900 je nastao jarebicasti

Velika jaka srednje dugacka zivina sa visokim i sirokim stasom i cvrsto priljubljenim perjem zivahnim ali prijatnim temperamentom

Moze se naci i sledecim varijantama:prugasta,crna,bela,zuta i jarebicasta

Tezina petla je od 3-3.5kg

Tezina koke je od 2.5-3kg

Ljuska jaja je tamno zuta

Za godinu dana iznese do 180 jaja

Prsten II-III

RHODE ISLAND

Je nastala ukrstanjem u Severnoj Americi polazna rasa je bila malajski borac otporna na klimatske promene dobar snabdevac mesa ali je dobra i visegodisnja nosilja

Srednja teska rasa telo joj je pravougaonog oblikasa jednostavnom krestom ima varijeteta sa ruzastom krestom pleni pogled svojom sjajnom kao lakiranom zagasito crvenom bojom i izrazito zutim nogama

Boja im je ravnomerno tamno crvena po celom telu

Tezina petla je od 3-4kg

Tezina koke je od 2.4-3kg

Ljuska jaja je smedja do tamno smedje boje

Za godinu dana iznese do 180 jaja

Prsten II-III

SASSEX

Je poreklom iz Juzne Engleske rasa koja je stvorena za proizvodnju mesa i jaja lako se tovi i brzo raste

Sa svojom tezinom bliza je grupi velikih nego srednjih rasa ima sirok stav i grudi oblik tela mu je pravougaoni bogato je operjana zivina ali ne i rastresitih pera mirnog temperamenta poverljiva

Moze se naci u sledecim varijantama:svetlo bela kolumbija,crvena kolumbija,zuta kolumbija,sarena i smedja

Tezina petla je od 3-4kg

Tezina koke je od 2.5-3kg

Ljuska jaja je zuckasto smedje boje

Za godinu dana iznese do 180 jaja

Prsten II-III

AMROK

Pa da pocnemo sa predstavljanjem nekih vrsta Ukrasne Zivine.Amrok je nastala u Americi od domenikanca crnog kokina i java rase oko1870 god.

Zivahna,ranostasna privredna rasa sa visegodisnjim visokim procentom proizvodnje jaja.

Snazna srednje duga srednje visokog stasa

Boja je crna sa sirokim sivkastim poprecnim prugama

Tezina petla je od 3-4kg

Tezina koke je od 2.5-3kg

Boja jaja je od smedje do smedje zute

Nosivost jaja za jednu godinu do 220 komada

Prsten II-III

PATULJASTI GACAN

Ovo je vekovima priznata rasa u Evropi

Niskog je stasa sa kratkim sirokim oblim telom ponositog drzanja i bogato operjanim nogama postoje varijeteti u svim bojama sa i bez brade

Mogu se naci u sledecim varijantama:porcelan boja,plava porcelan,bela crna,biserno siva,zuta,crna sa belim tackama,biserno siva sa belim tackama,zuta sa belim tackama,prugasta,zlatnovrati,srebrnovrati,svetla(bela kolumbija),boja breze i limun zuta-porcelan

Tezina petla je oko750gr

Tezina koke je oko 650gr

Ljuska jaja je od bele do svetlo smedje boje

Za godinu dana iznese do 250 jaja

Prsten V-VI

NEMACKA PATULJASTA KOKOS


Poreklom iz Nemacke nastala ukrstanjem obicne,ne rasne salaske patuljaste kokoske sa feniksom

zivahna dopadljiva vitkog stasa sa puno vedrih boja i sa dugackim bogato operjanim repom

Moze se naci u sledecim varijantama:zlatnovrati,sa narandzastim vratom,srebrnovrati,plava sa zlatnom grivom,plava sa srebrnom grivom,crveno sedlasta,bela,crna,porcelan boja,svetla(bela kolumbija),zuta kolumbija,crno-belo tigrasta,biserno siva i zuta

Tezina petla je oko 700gr

Tezina koke je oko 600gr

Ljuska jaja je bela

Za godinu dana iznesu izmedju 60-150 jaja

Prsten VII-VIII

HOLANDSKA BELOCUBASTA

Poreklo vuce iz Holandije ovo je ras koja je vekovima gajena u Evropi

Srednje velicine sa velikom cubom a u njoj iznad kljuna crtez u obliku velikog leptira

Mozemo ih naci u sledecim varijantama:crna,bela,plava,graorasta i crno-belo tigrasta

Tezina petla je od 1.75-2.25kg

tezina koke je od 1.5-2kg

Ljuska jaja je bele boje

Za godinu dana iznese do 140 jaja

Prsten IV-V

TOMARU ZIVINA
Upravo takva je tomaru japanska živina. Tomarui poticu iz Kine, gde su njihovi daleki preci odgajani za vreme vladavina dinastije Tang od 618. do 907. godine nove ere.
Poreklo
Preci tomaru (prvobitno otomaru živine, cije ime potice od japanskog naziva dinastije Tang), dospeli su u Japan u šesnaestom i sedamnaestom veku. Od njih je selekcionisana originalna, japanska živina koja je oko 1870. godine dobila status posebne rase. Cistokrvna tomaru živina postoji samo u crnoj boji, a i njihovi originalni preci iz Kine imali su perje takve boje. Po nekim podacima, u Japanu se tomaru živina veoma retko može naci i u beloj boji.
Razvoj tomaru živine vezana je za Nigatu, pokrajinu u severnom Japanu. Kao rasa, zamalo su nestali pocetkom dvadesetog veka, a revitalizovani su zahvaljujuci cistokrvnim primercima koji su sacuvani u planinskoj oblasti Nigata. Sa njima je od 1925. do 1926. godini otpocela obnova rase koja se zadržala zahvaljujudi planskom radu. Tomaru živina 1939. godine proglašena je zašticenom u Japanu jer su je smatrali vrstom kulturnog i istorijskog dobra.
Uocljiva je velika slicnost i srodnost tomaru živine sa japanskom dugorepom živinom kurogašivom koja takode ima crno perje. Petlovi kurogašive imaju nešto duži, bujniji rep od tomaru petlova, ali im dugo kukurikanje nije odlika. Tomaru živinu je iz Japana u Evropu prvi uvezao Holandanin Volfte Palte, 1986. godine, a odatle su dospeli medu nemacke odgajivace živine, ljubitelje petlova koji dugo kukuricu.

Karakteristike
Glavna odlika tomaru živine je sposobnost petlova da dugo kukuricu, i to baritonskim glasom, najlepšim medu petlovima koji pripadaju rasama “dugopevaca”. Tomaru petlovi nekada su kukurikali oko 25 sekundi, a današnjim evropskim (nemackim) standardom, propisano je da kukurikanje mora da traje najmanje sedam sekundi, pa naviše.
Na takmicenju u kukurikanju petlova “dugopevca” u Japanu, 1999. godine, najbolji je bio petao tomaru koji je kukurikao 23 sekunde. To govori da je rasa zadržala fenotip iz davnina zahvaljujuci cemu petlovi dugo kukuricu cistim, baritonskim glasom.
Tomaru je živina ponosnog stava, živahna i ne mnogo ratoborna. Telo je dugo, kompaktno, pomalo kosog položaja. Perje je sjajno crno i presijava se u bogatoj metalnozelenoj boji. Rep je dosta veliki, a kod petlova velika srpna pera nekad dodiruju tlo. Rep kod petla pravilno i potpuno se razvije za dve do tri godine. Kljun je crn i potpuno pigmentisan. Oci su takode tamne, crno-braonkaste. Kresta je prosta i sastoji se od cetiri do šest uspravnih zubaca. Karakteristicno je i crveno obojenje kreste, ušnih minduša i lica sa mrljama ili cak poljima u crnkasto-modroj ili boji tamnog duda. Noge su tamne, sivo crne boje.
Tomaru živina je veoma retka u Japanu, a u Evropi, u nemackoj i Holandiji je ima tek pokoji odgajvac rasne živine.

Nosivost
Tomaru su kasno stasna živina, jer sporo operjavaju, a mlade koke pronose sa sedam, osam meseci starosti. Nosivost im nije velika i krece se od 100 do 120 jaja godišnje. Prosecna masa jajeta je oko 50 g, a ljuska je krem ili svetlobraon krem boje. Masa petla je od 2,5 do 3,5 kg, a koke od 2 do 2,8 kg. Oko 50 procenata tomaru koka se raskvacava i same izlegu i gaje svoje pilice.

Crna šumenska kokoš, poboljšana stara bugarska rasa


Stara, domaca, primitivna živina crnog perja i izuzetne otpornosti, odgajana je krajem devetnaestog i pocetkom dvadesetog veka u severoistocnoj Bugarskoj. Upravo ona bila je osnova za jednu rasu živine koju su Bugari planski kreirali sredinom dvadesetog veka. Da bi popravili nosivost njihove autohtone seoske živine crne boje, poceli su je ukrštati sa crnom minorkom, koja je odlicna nosilja veoma krupnih jaja, iskljucivo bele ljuske.

Selekcija
Prva etapa selekcije trajala je od 1951. do 1980. godine, i može se reci da je dala solidne rezultate. Dobijena je crna živina u tipu lakih nosilja, koja je zadržala izuzetnu otpornost stare seoske bugarske živine, a poboljšala nosivost i dobila plemenitiji izgled, zbog gena koji su na nju preneti iz ukrštanja sa minorkom. Odgajana je u regionu oko grada Šumena, pa je i nazvana crna šumenska kokoš. Druga faza planske selekcije otpocela je 1980. i trajala je do 1989. godine, a njen cilj bio je da se poveca masa. Crne šumenske kokoši bile su prilicno sitne, što je i ocekivano, jer su stvorene ukrštanjem nekog tipa sitnije seoske živine i minorke, koja je tipicna laka nosilja mediteranskog tipa.
Za dodavanje gena koji bi šumenskoj kokoši povecali masu, izabran je crveni rodajland, kombinovana rasa živine solidne mase i odlicne nosivosti. Medutim, ova druga etapa u selekciji crne šumenske kokoši nije dovedena do kraja, niti je u potpunosti dala željene rezultate. Razlog tome je u nekoj meri crvena boja perja rodajlanda, koja je uticala na promenu crne boje kod šumenske kokoši. Tome stvaraoci rase nisu težili, vec su želeli da ocuvaju izvornu crnu boju. Zato je ovaj proces ubacivanja gena rodajlanda u šumensku kokoš zaustavljen u ranoj fazi i prakticno nije imao neki bitan uticaj na vec formirani fenotip “šumenki”.
Do kraja dvadesetog veka crna šumenska kokoš bila je rasprostranjena dobro u Bugarskoj i odgajana je na velikim poljoprivrednim gazdinstvima, eksperimentalnim poljoprivrednim stanicama, poljoprivrednim školama i individualnim seoskim domacinstvima. Pocetkom dvadeset prvog veka potpuno je potiskuju hibridne nosilje pa ona gotovo nestaje. U bugarskom insitutu za perad “Kostinbrod” u Staroj Zagori, sacuvano je maticno jato od oko 150 primeraka crne šumenske kokoši.
Od prošle godine, bugarska asocijacija odgajivaca rasne živine vodi akciju ocuvanja i širenja njihove crne šumenske kokoši.

Karakteristike
Izgled crne šumenske kokoši odaje sliku seoske živine, ali vidno oplemenjenu, cemu je doprinelo ukrštanje sa minorkom, dok uticaj rodajlanda prakticno nije uocljuv, jer su planirana meleženja s njim prekinuta u ranoj fazi. Kao što naziv govori crna šumenska kokoš se odgaja samo u crnoj boji perja, koje ima metalno zelenkasti sjaj. Telo im je elegantno, cilindricno i blago je nagnuto nazad ka repu. Ramena su im široka, grudi su zaobljene i nošene su relativno visoko.
Oci su im svetlo narandžasto crvene boje. Kresta je prosta, sastoji se od pet do sedam pravilnih zubaca, kod petla je dosta masivna i nošena je uspravno, dok kod koka pada na jednu stranu do visine oka.
Ovakva kresta kod crne šumenske kokoši ocigledno je dobrim delom nasledena od minorki. Ušne minduše moraju biti potpuno crvene, slicno kao u obicne seoske živine, a nikako ne smeju imati primese bele boje, iako su krupne minduše u beloj boji tipicna karakteristika minorki, uz pomoc kojih je šumenska kokoš oplemenjena.
Noge su srednje duge i sivo crne boje. Rep je relativno velik i nošen pod uglom od 40 do 45 stepeni. Masa petla šumenske crne krece se od 2 do 2,5 kilograma, a koke od 1,5 do 1,75 kg. Nosivost im je 120-160 jaja godišnje, koja imaju masu od 50 do 55 grama, a ljuska im je u beloj boji.
Crna šumenska kokoš pogodna je za držanje u izrazito ekstenzivnim i nepovoljnim uslovima, dovoljna joj je mala kolicina hrane, koju je sposobna da u dobroj meri sama pronade ako se drži puštena.
Crne šumenske kokoške su kao kovcke loše, a razlog tome su poprimljeni geni minorke, koja se gotovo nikad ne raskvocava.

RATOBORNI PATULJAK

Japanci, majstori za minijature u raznim sferama, stvorili su izuzetno zanimljivu patuljastu, borbenu rasu živine ko gunkei, koja je cetrdesetih i pedesetih godina dvadesetog veka dobila novo ime ko šamo (mali borac). To je patuljasti varijetet krupne, japanske borbene živine šamo od koje se razlikuje po formi i smatra se posebnom minijaturnom rasom živine boraca.

Selekcija
Ne postoje verifikovani i sacuvani podaci o nastanku ko šamo živine. Japanci su ih prvi put opisali kao posebnu patuljastu rasu boraca 1800. godine, a od 1841. godine su i zakonom zašticeni. Pored ove rase patuljastih boraca, postoje još neki njihovi varijeteti koji su retki i u samom Japanu - cibi šamo i tosa cibi.
Izgled i stav ko šamo živine su jedinstveni i pomalo neuobicajeni. Pilici ko šamoa se gaje u zajednickim volijerima, a sukob izmedu petlica nastaje tek kad se odvoje u zasebna jata sa svojim kokama. Preporucuje se da se drže u paru ili u malim jatima koja cine jedan petlic i tri koke.

Izgled
Ko šamo imaju gotovo potpuno uspravan stav i strogo definisane proporcije citavog tela. Od ukupne dužine, prva trecina pripada glavi i vratu, druga trupu, a poslednja trecina odnosi se na butine i noge. Glava je okrugla i velika, sa veoma mesnatim, crvenim neoperjanim naboranim licem, izraženim talasastim obrvama i mesnatim podvaljkom, koji je takode crven i neoperjan, a neretko se proteže ka vratu. Oci su im bistre, staklaste, narandžasto-žute kod mladih grla, pa do biserno-graorastih (sivkastih), kod starijih jedinki. Ušne minduše su dobro razvijene, potpuno su crvene i blago naborane. Kresta je grašasta, kod petla donekle masivna, s naborom koji nalikuje plodu oraha, dok koke imaju daleko manje razvijenu krestu. Vrat je srazmerno dug, nošen vertikalno i veoma malo povijen. Najširi deo tela je rameni na kome su nasadena krila, koja su kod ove rase otvorena, nošena pomalo rašireno i odvojena od tela. Jredinke koje nemaju ove odlike smatraju se necistim.
Perje im je veoma kratko, naleglo na telo, a grudna kost u predelu kobilice je potpuno neoperjana i izraženija kod petlova. Ogoljeni deo grudi mora da bude crven. Male pukotine u operjanosti uocavaju se oko anusa i na nekim delovima krila. Gaje se u mnoštvu varijeteta boja, koje moraju da budu ciste i skladne.
Koke su loše nosilje, cesto se raskvocavaju i same podižu svoje pilice. Jaja su im sitna, mase oko 30 grama, a ljuska im je belicasto-krem boje. Masa ko šamo petla je 800 - 1000 g, a koke 600 - 800 g.
 
Karakter
Japanski zaljubljenici u borilacke vrste živine imaju mnoštvo originalnih rasa buduci da su težili ka minijaturnosti usled nedostatka prostora. Smatra se da je ko šamo živina nastala u velikim japanskim gradovima gde su ih ljubitelji gajili na terasama stanova ili kuca. Zbog uslova držanja, ko šamo ima mirniji temperament od ostalih borilackih rasa.

Riblji rep
Ko šamo živina jedinstvena je i po tome veoma kratkom repu ribljeg tipa, što je retko kod živine. Srpasta pera na takvom repu su izuzetno mala i spuštena direktno naniže ka tlu.

NA PRETEK JAJA I MESA

Sam zacetak rase amrok vezan je za Ameriku i drugu polovinu devetnaestog veka, kada se intenzivno radilo na ukrštanju više rasa. Cilj je bio dobijanje kombinovane graoraste živine, koja bi, pre svega, bila veoma otporna i cvrsta.
Amrok živina je veoma pogodna za seoska domacinstva, jer i na ispustu dobro podnosi mraz do – 10° C. Odlicno sama nalazi hranu, pa joj je dovoljno i 100 grama dnevno zrnaste iIi koncetrovane hrane, ako su puštene, što deluje sasvim štedljivo i prihvatljivo, s obzirom na njihovu krupnocu. Rentabilnost ove živine za kombinovanu proizvodnju mesa i jaja, ako se drže na ispustu, na zavidnom je nivou.

Stvaranje rase
Rase koje su korišcene u ukrštanjima bile su dominikaner, crna kokinkina i java živina. Kao plod ukrštanja i selekcije dibijena je graorasta kokoš nazvana “barred rocks”, što doslovno znaci stara (jaka) stena, asocirajuci na veliku otpornost i cvrstinu nove rase.
Usmerenom selekcijom od ovako dobijenih “graoranki”, Amerikanci su vremenom razvili rasu plimutrok, a nešto krupniji, robusniji soj kreirali su u Nemackoj, sredinom dvadesetog veka, iz cega je proistekla rasa amrok.
Amrok živina standardizovana je i priznata 1958. godine. Patuljasti soj amroka priznat je i odgojen u Nemackoj 1982. godine.

Opšte karakteristike
Glavne odlike amroka su samo graorasta obojenost, velika otpornost i odlicna proizvodna svojstva, kako mesa, tako i jaja. Ova živina godišnje snese 200 do 220 jaja, svetlo braonkaste ljuske, teških od 53 – 60 grama. Odlicno se snalaze na ispustu i tada ih ne bi trebalo mnogo hraniti, jer postanu neaktivne - lenje u potrazi za hranom.
Još jedna povoljnost za odgajivace krasi amrok živinu, a to je da se i jednodnevni pilici razlikuju po polovima, pošto su noge u ženskih pilica tamnije, a mužjaci imaju izraženiju, vecu svetlu fleku na celu. Odrasle jedinke amroka, iako sve graoraste, razlikuju se po graorastom dezenu zavisno od pola, a to je uslovljeno nasledem boje vezanim za pol. Petlovi su obavezno svetliji i sitnijeg, graorastog dezena, dok su koke tamnije, sa vecim naizmenicnim grao-belim crtama na perju.
Amrok živina je skladne grade, tipicne za vecinu kombinovanih rasa kokoši. Kresta im je prosta, normalno razvijena, a ušne minduše su cisto crvene. Noge im moraju biti jasno žute boje. Težina petla amroka je 3 – 3,6 kg, mada ima primeraka koji dostignu i do 4,5 kg. Koke su 2,5 – 3 kg, dok najkrupnije dostignu i 3,5 kilograma.

PERJE SA HILJADU CVETOVA

Patuljasta živina sa bogato operjanim nogama veoma je stara, odgajana je gotovo u citavoj Evropi, bez da se jasno definiše kao rasa. Prvi zapisi o njoj datiraju još iz antickog doba, medutim ono što je sigurno jeste da razvoj rase otpocinje u sedamnaestom veku, kada su u Evropu dospele patuljaste koke bogato operjanih nogu iz Kine i Burme. Detaljan opis gacastih patuljaka dao je u svojoj knjizi Ornithologia 1600. godine Aldrovandi, pa zatim J. M. Bechstein 1763. godine, koji ih prikazuje kao postojecu vrstu kokoši u Nemackoj, a posedovao ih je i sam.

PREZENTACIJA
Najstariji izgled ove rase raspoznaje se na dva sacuvana platna holandskih slikara iz 1639. godine, što dokazuje da su gajene u tom periodu i u Holandiji. Sigurno je da je u periodu sedamnaestog i osamnaestog veka patuljasta gacasta živina, pored pomenutih zemalja, odgajana i u mnogim drugim, medu kojima su Belgija, Engleska, Rusija, itd. Zabeleženo je njihovo prezentovanje na više izložbi - 1883. godine u Londonu, 1886. godine u Diseldorfu bilo je izloženo tri para gacastih patuljaka, 1883. godine u Lajpcigu osam pari, a na specijalozovanoj izložbi patuljaste živine 1896. godine u Nemackoj bilo je prikazano 74 komada gacana u porcelan, crno tackastoj i beloj boji. Pošto su tada najviše odgajani u porcelan boji (taj trend zadržan je do današnjih dana), uobicajen naziv za ovu rasu živine bio je mille fleurs na francuskom, a svi su ga prihvatili, što znaci hiljadu cvetova, asocirajuci na šarolikost perja.
Karakteristike
Gacasta patuljasta kokoš ima okruglastu formu, trup joj je kratak, grudi pune, trbuh širok, a lepezast rep nose visoko. Kresta im je prosta, srednje velika, intenzivno crvena kao i ušne minduše. Postoji i tip sa bradom, doduše redi, koga ne treba mešati sa belgjiskim bradatim uklerima, koji su inace niže forme. Jedna od rasa koja je korišcena za njihovo dobijanje su upravo stari patuljasti gacani. Glavna odlika, a ujedno i ukras rase su bogato operjane noge srednje dužine, sa soknicama na butkama, koje se spuštaju ka tlu i prividno daju niži stav živini. Masa petla je od 750 do 850 grama, a koke od 625 do 650 g. Prstenuju se alkama precnika 16 i 15 mm.
Broj varijeteta boja kod patuljastih gacana je veliki, preko dvadesetak priznatih boja, s tim da se stalno razvijaju i nove boje. Po obojenosti perja podeljeni su u cetiri grupe sa nekoliko varijeteta boja u svakoj.
Porcelan: zlatni, citron (limun, priznat 1984.g.), srebrni (1990.g.) i izabel porcelan obojenost (2001.g.). Prugasti: graorasti, zlatno, srebrno, plavo (2002.g.) i oranž (2006.g.), jarebicasti, crni srebrno i crveno vratni, crveno sedlasti (2005.g.), kolumbija beli i žuti. Tackasti (tufnasti) - u nekoj boji sa belim tackama (tufnama): crni, žuti (1962.g.), crveni (1990.g.), i perl grau tackasti. Jednobojni: crni, beli, plavi, žuti, crveni i perl grau (2008.g.).
U novije vreme patuljasta gacasta živina veoma je popularna u Evropi, razvili su se mnogi novi, prelepi varijeteti boja, s tim da su i dalje najbrojnije gacanke porcelan obojenosti. Mogu se videti relativno cesto i na našim izložbama sitnih životinja.

PATKA ZA SVE MERIDIJANE

Najrasprostanjenija mošusna plovka

Polazeci od krajnjeg severa pa do krajnjeg juga naše zemlje teško se može naci i jedno mesto ili selo u kojem nema barem desetak mošusnih pataka, a negde i par stotina. Zbog svoje rasprostarnjenosti i lakog odgoja predstavljaju jednu od najraprostranjenijih vrsta kod nas.
Mošusne patke (cairina moschata) ili kako ih još nazivaju gluvare ili japanke, nastale su u oblastima Južne Amerike i Meksika, a manjim delom u Severnoj Americi (donji tok reke Rio Grande, Teksas, SAD).
U divljem obliku ove patke nastanjuju mocvarna podrucja sa dobro razgranatim drvecem na kojem, za razliku od ostalih pataka, borave dosta cesto.
Izvorna boja mošusnih pataka krece se od potpuno crne (sa zelenim odsjajem perja) pa do bele, uz sve prelazne šarene oblike. Procesom pripitomljavanja nastali u primerci drugih boja poput smede i plave.


Odlike
Kada je rec o divljim oblicima, ove velike patke dosegnu težinu od 1,3 kg (ženke), pa do 3,2 kg (mužjaci), dok su domace patke krupnije. Potpuno odrasle ženke dostižu masu oko 3 kg, a mužjaci od 5 do 6 kg, a prema nekim autorima i više.
Unutar vrste, osim kroz velicinu, polni dimorfizam jasno je izražen i sekundarnim polnim obeležjem, pri cemu mužjaci imaju znatno jace razvijene mesnate izraštaje crvene boje koji se nalaze oko kljuna i ociju, izraženiju “krunu” na glavi i jaci rep. Pri tome takode poželjno je znati da ove patke imaju mogucnost podizanja i spuštanja perja (krune) na glavi (zavisno od raspoloženja i medusobne komunikacije) kao i ucestalo pokretanje repa levo i desno, narocito mužjaci. Telo je masivno, vodoravno noseno i dugacko.
Mužjaci mošusnih patki se uglavnom oglašavaju raznim oblicima šištanja, a ženke vrlo tihim glasom. Kada se nalaze u opasnosti mogu se oglašavati izuzetno bucno.


Odgoj
Mosusne patke su dobre i privržene majke, legu se dva do tri puta godišnje. Tokom godine ženka snese oko 60 jaja bele boje za ciju oplodnju nije potrebna voda kao kod ostalih vrsta pataka. Ukoliko im se ne sakupljaju jaja, ženka kada snese petnaestak, sama se razleže. Na jajima leži pet nedelja. Ako im iz bilo kog razloga nastrada gnezdo, ženka ce sneti nova jaja, ali ako primeti da odgajivac sakuplja jaja, cesto ume da promeni lokaciju gnezda. Pacici brzo napreduju i sa 12 nedelja starosti mužjaci su teški tri do cetiri kilograma, a slabiji pol oko dva. S obzirom da su dobre majke, koriste se za odgajanje podmlatka ostalih rasa plovuša, ali i curaka.

Mužjak uglavnom ima vrlo malo udela u odgoju pacica, osim što ih požrtvovano cuva.
Kada se odgajaju sa drugim vrstama živine, ali i sa svojim srodnicima, mošusne patke su relativno agresivna vrsta i ako nije rec o izrazito agresivnim muzjacima uglavnom imaju dobar odnos sa ostalim vrstama živine.
Ova vrsta plovki nije izbirljive naravi, što se tice hrane, ali im treba obezbediti dosta trave koja im predstavlja osnovnu hranu.
Ženke ove vrste zadržavaju letnu sposobnost tokom celog života, dok mužjaci usled velike telesne mase gotovo da ne lete.
Ovo je ekonomska rasa plovuša koja se najcešce gaji zbog kvalitetnog mesa i jaja ali se sve više gaji i kao ukrasna perad. Za izlaganje na izložbama prstenuju se prstenjem broj 22 za mužjake, a 20 za ženke.

Leghorn

Usavršavanje leghorn živine

Leghorn živina je zbog izuzetne nosivosti veoma raširena u citavom svetu, pa je shodno tome došlo do stvaranja razlicitih tipova te rase. Iako se teži da se to uniformiše i od 1955. godine je uveden jedinstven standard i danas se u pojedinim delovima sveta naginje ka tipu leghorna koji je karakteristican za to podrucje.
Americki tip
Amerikanci su prvi stvorili svoj soj leghorna, a na tome rade od 1830. godine. Oni su
poboljšali, pre svega, nosivost, ali i izgled, a dozvoljena je nešto veca masa živine i to za petla od 2.25 – 3 kg, a za koku od 2 – 2.75 kg.
Americki soj leghorna nema previše bujnu krestu, a telo mu je najizduženije cemu doprinosi izduženi, širok rep kod koke i veliki, veoma bujan, srpast rep kod petla. Pored proste kreste, sa poželjnih pet zubaca, Amerikanci još uvek odgajaju i rede tipove leghorna sa grašastom krestom. Boje koje su zastupljene su najcešce bela, kao i svi varijeteti jarebicastog leghorna, žuta, crna itd.
Engleski tip
Englezi od prispeca leghorna na Britanska ostrva 1870. godine pocinju da ih ukrštaju sa minorkama, a plod toga je engleski tip leghorna koji je najmasivniji sa dozvoljenom masom petla od 3 – 3.5 kg i koke od 2,.5 – 3 kg. Engleski tip leghorna odlikuje mnogo masivnija, velika, pomalo nesrazmerna kresta, koja je kod petla uspravna, a kod ženki vidno pada na stranu. Bele ušne minduše su mnogo vece nego kod ostalih tipova leghorna, što je uz veliku krestu plod ranijih mešanja sa minorkom kojoj je to odlika. Razlika je i u repu koji je mnogo manji kod engleskih
leghorna. Petao ima srpast, ali ne tako izdužen rep, dok koka ima znatno uzaniji rep. Najcešce boje engleskih leghorna su bela i crna.
Holandski tip
Holandski tip leghorna je najlakši sa masom petla od 2 – 2.7 kg, a koke od 1.7 – 2.2 kg. Moglo bi se reci da je slicniji americkom tipu, s tim da rep nije tako izdužen i raskošan kao kod “Amerikanaca”.
Za holandski soj karakteristicno je mnogo definisanih boja, a to su: bela, jarebicasta, srebrno jarebicasta, zlatno jarebicasta, braon (tamno) jarebicasta, crveno sedlasta, plavo jarebicasta, graorasto jarebicasta, graorasto srebrno jarebicasta, srebrno drap jarebicasta, plavo jarebicasta krljuštasta, crna, plava, žuta, tigrasta (crno i plavo), graorasta, porcelan, kolumbija bela i žuta, crvena.
U Belgiji se razvija plavo srebrno jarebicasta, u Nemackoj žuto graorasta i u Holandiji izabel jarebicasta, kao nove boje.

MIROLJUBIVI MUZJACI

Najlepši predstavnik porodice gusaka je kineska labudasta guska (Anser cygnoides). Svojom najgracioznošcu, velicinom, elegancijom tela, dugim vratom i celom sa izraslinom neodoljivo podseca na labuda, tako je i dobila ime po izgledu. Nastala je pripitomljavanjem divlje labudaste guske iz Centralne Azije u Kini pre oko 2000 godina pa otud nosi ime i po mestu nastanka, odakle je pre oko 200 godina donešena u Evropu.

Katarkteristike
Telo guske je kompaktno, snažno, zaobljeno uzdignuto unapred sa kratkim repom. Prsa su zaobljena visoko nošena, krila duga lepo priljubljena uz telo. Dug labudast vrat, glava široka sa izrazitom izraslinom na celu neodoljivo podseca na labuda, pa cak i prodorni glas kojim se oglašavaju podseca na labuda. Težina gusana je pet i po do šest kilograma, a guske cetiri i po do pet kilograma. Prosecna visina odrasle guske sa izdignutim vratom je od 70 do 75 cm, a kod gusana 80 do 90 cm, mada ima dominantnijih gusana koji su i viši. Tokom sezone, guska snese oko 50 do 60 jaja bele boje mase oko 140 gr, ali ima primeraka koji snesu i do 100 jaja godišnje. Zbog ne prevelike težine i dobrog instikta za leženjem, guska sama izvodi svoje mlade. Brižna je majka, tako da za ovu rasu gusaka nije potrebna dadilja. Guscici su otporni i dobro napreduju uz ishranu koncentrovanom hranom pa za cetiri meseca dostižu prosecnu težinu od tri i po do cetiri kilograma.
Iako se zna da su guske svaštojedi, treba im obezbediti cistu vodu i dosta zelene trave da bi ishrana bila ekonomicna, što se postiže puštanjem na ispašu uz dodatak zrnaste hrane. Gusani su relativno miroljubivi i ne napadaju ljude ili ostale pripadnike svoje vrste što je veoma cest slucaj kod ostalih rasa gusaka.

Boje
Postoje dva varijeteta boje, bela i grao. Kod grao gusaka oci su tamno braon do crne boje, kljun i izraštaj na celu su crne boje. Noge su snažne, visoke i oranžcrvene boje. Kod gusaka bele boje koje su malo teže u odnosu na grao, noge i izraslina na celu su crvenožute, a oci plave boje. Kod mladih grao guscica, izraštaj na celu je mali i najpre oranžcrvene boje, a sa starošcu se uvecava i dobija crnu boju.
Kao i kod ostalih rasa gusaka tako i kod ove izraženo je liderstvo. S obzirom da su veoma oprezne primetice svakog uljeza koji se pojavi u njihovoj blizini, pa ujedno i zamenjuju psa cuvara u dvorištu. Postoje mnogi hibridi koji su nastali ukrštanjem raznih vrsta gusaka sa kineskom labudastom guskom, ali samo prava kineska labudasta guska svojom elegancijom i gracioznošcu nece ostaviti ni jednog posmatraca ravnodušnim..

KOKICE-SVILENE LOPTICE

Još od 1990. godine, Amerikanci pokušavaju da selekcionišu novu rasu patuljaste živine cija je najbitnija odlika veoma ukovrdžano perje. Zanimljivo je da se teži tome da novodobijeni “patuljci”, uz kovrdžavo perje, imaju i niz odlika svilene živine. Zato je baza u ukrštanju obavezno svilena živina, a kombinuju je sa nekom patuljastom živinom kovrdžavog perja. Kao najpogodnija, pokazala se patuljasta kokinkina kovrdžavog perja.
Pri formiranju rase sizle živine, teži se da ona bude patuljasta, bogato ukovrdžanog perja, da zadrži formu svilene živine, da ima modru kožu, plavicastu krestu, peti prst, cubu i da od patuljastih kokinkina eventualno poprimi dugo perje na nogama. Sve ovo nije lako ukopiti, pa sizle živina nije priznata zvanicno ni u Americi. Najviše se odgaja u Kaliforniji, što je i razumljivo jer kovrdžavo perje nije dobar toplotni izolator. Iako se teži tome da sizle živina ima veoma ukovrdžano perje, u ukrštanjima se mora koristiti i živina glatkog perja. Naime, parenjem dve jedinke sa kovrdžavim perjem dobija se genetska kombinacija koja je letalna za jedan broj embriona. Pored toga, perje živine sa kovrdžama cesto je veoma krto, a ta genetska anomalija je izraženija ako su roditelji imali ukovrdžano perje. Zato je majstorstvo ukomponovati i izabrati meleze koji su medusobno pogodni za dalja ukrštanja da bi dali živinu kakvom je zamišljena sizle. Zato kod ove rase još uvek postoji velika šarolikost u izgledu, te ce biti potreban period ozvanicenja rase, makar u Americi. Što se tice obojenosti perja, pokušava se sa fiksiranjem mnogih boja kakve ima svilena živina. Mada, ima selekcionara koji na sizle živinu ubacuju porcelan, cak i krljuštastu boju sebrighta.
Na osnovu svih odlika koje se ticu sizle živine, evropski ljubitelji rasne živine nece je rado prihvatiti zbog velike neujednacenosti i njenog modernog, pomalo kicastog izgleda. U Americi, medutim, ima sve više ljubitelja sizle živine i ona se kao jedinstven ukras, nalik pernatom, bujnom cvetu, tamo brzo širi i postaje veoma popularna.


Naziv

Ime nove rase izvedeno je kombinacijom slova iz engleskog imena za svilenu živinu – silki i oznake za kovrdžavu živinu – frizlend, a rezultat toga je naziv sizle.

Mešanci

Zbog genetske složenosti pri meleženju svilene i kovrdžave živine mogu se ocekivati mešanci kovrdžavog perja, sa crnom kožom i pet prstiju, ali i glatkog perja sa pet prstiju i tamnom kožom, pa sa svilenim ukovrdžanim perjem, sa cubom i bez nje, sa perjanom bradom ili bez nje.

MISTERIOZNA ZIVINA IZ BOSNE

Pocetkom dvadestog veka, Nemci su obavili sistematizaciju rasne živine u kojoj su opisali rasu kokoši ciji petlovi neubicajenoi dugo kukuricu, a odgajana je u Bosni, najviše na podrucju južnog Sarajeva. Ovu živinu nikako ne bi trebalo mešati, a pogotovu poistovecavati, sa pevacima koji su u stanju da kukuricu i do 50 sekundi, pa i više, i koji se vekovima odgajaju na Kosovu i Metohiji i u južnoj Srbiji.
Razlika izmedu ove dve rase je ogromna i u samom izgledu. Posle tog prvog, maltene i jedinog pominjanja autohtone živine pevaca iz Bosne, kao da im se u narednim decenijama gubi svaki trag, te su, maltene, smatrani nestalom rasom. Medutim, takva istovetna živina, ciji petlovi karakteristicno dugo kukuricu, sacuvana je i dugo gajena u albanskom gradu Beratu, po kojem je neki tako i nazivaju. Nije bila tajna da je ta živina prispela u Albaniju sa prostora Bosne u prošlim vremenima, preko iseljenika, tokom mnogobrojnih migracija naroda na prostoru Balkana. Oko 2001. godine, pojedini nemacki strucnjaci, koji se bave retkim vrstama rasne živine, zapoceli su istraživanja vezana za živinu koja je potekla iz Bosne, a koja je tamo najverovatnije išcezla. Misteriju je potpuno razrešio zoolog dr Majkl Rajman koji se bavi proucavanjem rasne živine, pogotovu lokalnih, raritetnih rasa i pisanjem knjiga o njima. On je na jednoj pijaci u Istanbulu 2004. godine pronašao dva petla koji su izgledom potpuno odgovarali bosanskim pevacima. Njihovo kukurikanje trajalo je 13-14 sekundi, što je jedna od tipicnih karakteristika ove rase. Uspeo je da pribavi i odgovarjucu koku, jer je saznao da u Turskoj postoji nekoliko odgajivaca koji poseduju bosanske pevace. Pouzdano se znalo da su tu živinu doneli u Tursku Bošnjaci koji su tamo vekovima odlazili, ponajviše zbog posla i trgovine. Ovih nekoliko primeraka bosanskih pevaca koji su odneti u Nemacku, zainteresovali su nekoliko nemackih živinara koji se bave rasama koje karakteriše dugo kukurikanje petlova. To su, pored pevaca koji se gaje na Kosovu i Metohiji i južnoj Srbiji, belgijski pevaci, planinska vrana živina, turski denizli. Od 2006. do 2008. godine, bosanski pevaci su uspešno razmnoženi u Nemackoj, tako da ih sada tamo poseduje osam odgajivaca, od kojih su neki iz Bosne. Od 2007. godine, oni se redovno takmice sa bosanskim pevacima u dugom kukurikanju petlova na specijalizovanim izložbama u Nemackoj, koje se održavaju samo za živinu cija je odlika dugo kukurikanje petlova.
Bosanski pevaci su živina ponosnog, uspravnog držanja, dosta su divlji i nepoverljivi. Telo im je mišicavo, sa snažnim, zaobljenim grudima koje nose podignute. Rep je srednje veliki i nošen je podignuto – uspravno, te gradi gotovo prav ugao sa telom. Kresta kod bosanskih pevaca može biti prosta ili ružasta. U oba slucaja je srednje razvijena. Noge su im jake, visoke i obavezno sa primesama zelenkaste boje, što se smatra veoma bitnom odlikom ove rase. Kljun je potpuno žut. Boja perja je bela sa primesama krem boje, ali ne i prejakim tonovima žuckastih nijansi. Tek poneki primerak ima i svetlosrebrnasto perje na vratu.
Masa petla je od 2 do 3 kg, a koka od 1,75 do 2 kg. Jaja su krupna, prosecne mase od 56 grama. Ljuska im je bela. Godišnja nosivost varira od 80 do 150 jaja.
Glavna odlika, kukurikanje petlova, koje traje oko 15 sekundi, mora se održavati selekcijom, a najbolja potvrda su takmicenja, koja su za takve vrste živine vec tradicionalna u Nemackoj. Buducnost bosanskih pevaca sada je daleko bolja nego pre nekoliko godina, jer ima sve više zainteresovanih za njih u njihovoj maticnoj zemlji Bosni.


Uporni Nemac
Na pokušaju standardizacije i priznavanja bosanskih pevaca ponajviše radi Nemac Armin Sikst. On je uradio prvi standard za bosanske pevace i objavio nekoliko clanaka o njima u nemackim strucnim casopisima o rasnoj živini.
Rezervna linija
Da bi sacuvali bosanske pevace, Nemci “prave” tzv. rezervnu liniju, zbog opasnosti od genetske degeneracije malobrojnih grla koja postoje, a parena su u veoma uskom srodstvu. To cine ukrštajuci ih sa belgijskim pevacima, planinskom vrana živinom, koje imaju neke slicnosti u izgledu i nacinu kukurikanja sa bosanskim pevacima.

NOSILJE OBOJENIH JAJA

Nastanak legbar živine veoma je zanimljiv i donekle slucajan. Za to je zaslužan britanski naucnik i botanicar Clarence Elliott. On 1920. godine odlazi u Južnu Ameriku, u oblast Patagonije, da bi proucavao tamošnje, evropljanima nepoznate biljke, i doneo njihovo semenje, lukovice i sadnice u svoju zemlju. Na tom terenu je uocio i drevnu rasu živine – araukanu, koju je odgajalo lokalno stanovništvo, najcešce indijanskog porekla. Rasa mu se ucinila utoliko cudnijom što je nosila jaja sa plavicastom ljuskom. Kada je ekspedicija krenula nazad 1927. godine, brodski prtljag cinile su i tri koke i jedan petao araukane, koje je Eliot poneo u Englesku.
Medutim, olujno nevreme sa burom na moru, petao nije preživeo, pa su tako u Glocester prispele samo tri koke araukane. Eliot ih je ustupio profesorima sa Kembridž univerziteta R. C. Punnettu i Michalu Peasseu, koji su vršili genetska istraživanja sa živinom, trudeci se da mešanjem odredenih rasa dobiju produktivnu živinu, kod koje se po boji razlikuju muške od ženskih jedinki, vec kao jednodnevni pilici.

Nastanak rase
Pored mnogih ukrštanja koje su primenjivali, u jednom od njih oni su dobili jednu liniju živine dobre nosivosti i krupnoce, gde je boja polno vezana, mešanjem zlatno jarebicastih ili srebrno jarebicastih leghorna sa plimutrokom. Nazvali su je po pocetnim slovima iz imena rase leghorn, a drugi deo imena su otrgli iz prvobitnog naziva za graorastu živinu “barred rocks” iz koje je nastao plimutrok, pa je nova živina dobila naziv legbar. Iz prvih ukrštanja oni su dobili zlatni i srebrni soj legbara, cije koke su nosile jaja bele ili krem bele ljuske, a željeni polni dimorfizam jednodnevnih pilica bio je izražen.
U neznatnoj meri ukrštanja zlatno jarebicastog leghorna sa plimutrocima poceli su da ubacuju i tri koke araukane. Rezultat toga je najzanimljiviji soj legbara krem boje, koji je nasledio gene araukane, te su koke nosile jaja svetlo plave, zelenkaste ili maslinaste ljuske, a odlikovala ih je i mala cuba na glavi. Boja petlova je svetlija, krem bledo graorasta sa malo crvenih tonova na vratu i krilima, dok su koke neka varijanta svelte jarebicaste boje sa braon narandžastim grudima.

Karakteristike
Jednodnevni pilici krem legbara razlikuju se odmah po polovima, jer su ženkice tamnije, imaju jasne pruge po citavim ledima, dok su petlici svetliji, nejasnih pruga uz obaveznu pokoju žutu tacku na glavi. Kada poodrastu i operjavaju, razlika je još uocljivija, jer petlici imaju kremkasto graorastu boju sa sasvim malo pocetne crvenkaste na vratu i krilima, dok koke na grudima dobijaju brao narandžasto perje, a na ledima imaju obeležje jarebicaste živine. Smatra se da je u ovom slucaju 1939. godina tipicna. To je vreme kada je zanimljiva engleska rasa živine legbar bila usavršena, a prvi put su prikazane na izložbi u Londonu 1947. godine. Zvanicni standard za njih je od strane kluba živinara Velike Britanije usvojen 1958. godine.
Legbar, pogotovo krem soj ove rase, poslednjih desetak godina doživljava procvat zbog ogromne potražnje za njihovim jajima vrhunskog ukusa i kvaliteta, zanimljive plavicaste ljuske. Takva jaja se uglavnom mogu naci u luksuznim londonskim marketima za prodaju hrane. Zbog toga je iz krem legbara selekcionisan i jedan hibridni soj nosilja, koji je od njih nasledio da daju jaja sa svetlo plavom ljuskom, a to je legbar gotswold hybrid.
Soj krem legbara je vrlo lep, kako zbog boje perja, tako i zbog male cubice nasledene od araukane, te mesnate, povece, proste kreste i belih podušnjaka, koji su nasledeni od leghorna. Veoma su živahna rasa, dosta oprezna, prilagodena za ispust.
Telo im je klinasto, jer se od širokih ramena sužava ka repu, koji nose pod uglom od 45 stepeni. Meso im je veoma ukusno, satkano od mišicnih vlakana, a koža im je žute boje. Krem soj nosi jaja plave ljuske, dok zlatni i srebrni legbari daju jaja belicaste ljuske sa prosecnom godišnjom nosivošcu od 175 do 180 jaja, cija masa varira od 50 do 65 grama. Masa petla legbara krece se od 2,75 do 3,5 kg, a koke od 2 do 2,75 kilograma.

LOPTASTO TELO

Kokinkine postoje od 1828. godine, kada su prvi put otkrivene u Kini u žutoj boji, a tek 1860.g. su donete u Lajpcig. Nemci su ih usavršili, saznajemo od našeg sagovornika Dušana Pavkovica, koji odgaja patuljasti varijetet ove ukrasne živine vec 15 godina. Iako rodom iz Nove Pazove, vec duži period je na privremenom radu u Nemackoj, što je iskoristio da postane clan njihovog kluba odgajivaca, koji ima oko 250 clanova. Zahvaljujuci toj cinjenici može da nabavlja svežu krv i izlaže svoju živinu na inostranim izložbama. - Imam patuljaste kokinkine u crnoj boji i tigrastoj, glatkog i kovrdžavog perja - kaže Pavkovic. - Postoji 25 priznatih boja, od skoro i za kovrdžave primerke. Težina petlova je do 850, a koka 750 grama. Patuljaste kokinkine su malo zahtevnije u odnosu na drugu živinu po pitanju odgoja. Potrebni su im povoljniji uslovi. Nije dobro da su napolju, na blatu, kiši. Važno je zaštititi ih od vetra i promaje, jer su osetljive. - Imam ispust, ali sve je natkriveno, a imam i zatvorni živinarnik za zimski period - prica Dušan. - Mojoj živini sam pružio maksimalne uslove. Za podlogu koristim iskljucivo piljevinu. Spolja je sitni pesak, prosejana jedinica. Ishrana podrazumeva mešavinu zrnaste hrane, a u prolecnom periodu ovaj uspešan odgajivac im dodaje granule za pse ili sitne crvice, jer je neophodna i hrana životinjskog porekla, zbog perja. Priprema pred izložbenu sezonu podrazumeva odvajanje grla u specijalne kaveze, kako bi se živina sama prilagodila na te uslove da ne bi došlo do stresa na izložbi. Pranje perja i nogu se podrazumeva. - Sam izgled me je najviše privukao ovoj rasi - priznaje Pavkovic. - Loptasta živina, a kompaktna je najkraci opis. To je mirna životinja, nije sklona letenju i bežanju. Nije ratoborna, mada ne treba petlice držati zajedno. Na jednog petla moje iskustvo govori da je najbolje pustiti maksimalno do tri koke, jer što ih je više manji je procenat oplodnje. Patuljaste kokinkine nose oko 80 jaja godišnje. Izuzetno su dobre majke i dadilje. Mada Dušan Pavkovic u 60 % koristi inkubator. Njegova procena je da do 80% dobija izleganjem putem inkubatora. - Temperatura mora biti 31 stepen i posle treceg dana jaja se okrecu - objašnjava odgajivac. - Potrebno je to ciniti tri do cetiri puta dnevno, a 16-og dana se sipa voda u inkubator kako bi se dobila vlaga od 16% i 21. ili 22. je dan izleganja. Maticno jato našeg sagovornika broji oko 60 grla, od toga 45 koka i ostalo su mužjaci. Selekciju revnosno sprovodi tako da ima ekstra jato crnih i tigrastih kovrdžavih patuljastih kokinkina. Svima koji se odluce za odgajanje ove rase ukrasne živine preporucuje da glatke koke ili petlove spajaju sa kovrdžavim, kako bi se dobio sjaj perja i što je više perje prebaceno u kontra smeru, to je bolji kvalitet. Treba imati na umu da mnogo zavisi i od ishrane. - Moj cilj je da privucem što više ljudi da se bave odgojem, da osvežavamo krv - iskren je Dušan. - Raspoložen sam da svim pravim odgajivacima pomognem. U inostranstvu izlažem najviše u Nemackoj, a kod nas najviše volim da izlažem u Subotici, što zbog broja eksponata, tako i zbog adekvatnih uslova izlaganja. Meni su uslovi najbitniji da bih izložio svoje primerke. Organizatori moraju shvatiti da su najbitnije životinje i da zaslužuju maksimalne uslove dva do tri dana, koliko traje izložba.

Petlovi stvoreni` za ribolov!

Od davnina ljudi koriste pera živine ili nekih ptica za pravljenje ribolovackih veštackih mamaca. Prvi takvi pokušaji zabeleženi su 1624. godine u Španiji, kada je korišceno perje petlova tada nazivanih pardos.
Tradicija pravljenja veštackih mušica za ribolov od perja petlova u francuskom regionu Limuzin, a ponajviše u jednoj oblasti ovog regiona (Korez), veoma je duga. Narocito kvalitetno i pogodno perje za veštacke mušice daju petlovi odgajeni u planinskoj oblasti gornjeg Koreza. Smatra se da perju tamošnjih petlova pogodnu cvrstinu i elasticnost daju kiselo, granitno zemljište i prirodna radioaktivnost tla ovog podrucja.
Doslovni naziv francuske rase živine od koje se pojedino pogodno perje petlova koristi za izradu veštackih mušica je petao za ribolov (pecanje) iz Limuzina, ili pecaroški (ribolovni) petao iz Limuzina.

Standardizacija rase
Poreklo živine iz Limuzina nije potpuno razjašnjeno. Smatra se da poticu od španskih, andaluzijskih rasa plave kokoši, koje su, pre tri veka, doneli zidari iz Limuzina, kad su odlazili na rad u Španiju. Živina limuzin nije bila dugo standardizovana, a jedna manifestacija, koja je otpocela 1. maja 1978. godine u selu Nuvik u oblasti Koreza, na kojoj su prikazivani petlovi i prodavana njihova pera za pravljenje pecaroških mušica, postala je tradicionalna i potpomogla je standardizaciji rase. Sada je to nacionalni konkurs, koji se svake godine održava prvog maja u Nuviku, i privlaci veliki broj ljubitelja mušicarskog nacina ribolova, ali i ljubitelja živine limuzin, jer se na njemu izloži 200-300 najboljih petlova ove rase iz oblasti Korez.
Tu se bira najlepši petao rase limuzin, prodaju se pera za izradu mušica i veštacke mušice izradene od perja petlova. Sve to je zajedno doprinelo razvoju turizma u ovoj planinskoj oblasti Francuske. Pored toga odgajivaci limuzin živine sa ovog podrucja ostvaruju solidne dodatne prihode od prodaje perja petlova, koje otkupljuju majstori za pravljenje veštackih mušica.
Živina iz Limuzina standardizovana je 1991. godine, zahvaljujuci njenim odgajivacima, okupljenim u društvu iz Gornjeg Koreza. Priznata je zvanicno kao francuska rasa živine 29. maja 1992. godine.

Izbor pravih pera
Perje koje se cupa sa petlova starih najmanje godinu dana, je sa raznih delova tela: sa vrata dugacko, tanko perje, sa ramena i krila okruglasto perje i sa leda bocna, padajuca tanka pera ka repu u obliku lanceta. Cele grupe pera sa pojedinih delova tela prodaju se po ceni od dva do cetiri evra, zavisno od obojenosti, kvliteta, elasticnosti, cvrstine, i sl. Veštacke mušice od ovog perja koštaju od dva evra pa naviše. Pojedini majstori koji ih prave, kombiniju pera petlova limuzin sa perjem šljuke i nekih vrsta plovki. Svako pero ima odredeni oblik i boju, te se njime postiže verna imitacija pravih mušica, koje pastrmke koriste u ishrani.
Pojedina pera ovih petlova se cupaju svaka tri meseca. Inace, petlovi iz Limuzina se za ovo namene koriste i do pet godina. Nisu retki ni petlovi koji docekaju starost izmedu osam i dvanaest godina. Sve vreme su od koristi vlasnicima, jer im se ocupana pera obnavljaju izrastanjem, bez ikakvih problema po njih.
U Americi takode odgajaju jednu posebnu vrstu petlova cija pera, kada su zreli, koriste za pravljenje veštackih ribolovackih mušica. Tamo ih, doduše, ne cupaju, vec pera uzimaju nakon klanja.

Opšte karakteristike
Limuzin živina nalikuje krupnijoj, nešto masivnijoj seoskoj živini, sa masom petla od 2,5 do 3 kilograma i koke od 1,8 do 2,5 kg. Kresta im je prosta, srednje velika sa 5-7 pravilnih, uspravnih zubaca. Nosivost je prosecna, a jaja su teška oko 55 grama. Ljuska im je bela ili svetlo krem boje.
Posebnost ove rase je obojenost koja je sivo plava, rede crna, sa delom perja u boji meda na vratu i ramenom delu krila, što je mnogo više izraženo u petlova. Siva boja je najpoželjnija. Pera u ovakvoj obojenosti, sa primesom medne boje, najbolja su za izradu veštackih mušica, zbog dobre mogucnosti za imitaciju boja pravog insekta. Medutim, parenjem sivih jedinki medusobno, uvek se dobija i jedan broj grla crne obojenosti, te se i ona smatraju standardnom bojom za rasu živine limuzin. Dobije se i poneko grlo u belicastoj boji, koje se eventualno koristi u priplodu, jer nije prihvatljivo za pravljenje mušica.
Nijanse sive obojenosti kod limuzin živine idu od veoma svelte sive boje, plavo sive, pepelno sive, sive sa rdom, pa do srebrnkasto sive boje perja.
Limuzini su veoma otporna živina, naviknuta na planinsku klimu Koreza. Odlicno se snalaze u prirodnim uslovima, pa se uglavnom i odgajaju na ispustu.

MONSTRUM ZIVINA

Gotovo svaka rasa živine deluje privlacno i lepo. Izuzetak su boracke rase, i ne baš sve, koje svojim izgledom deluju pomalo zastrašujuce. Malo poznati vijetnamski borci ga ho, ili ga dong tao prednjace u tome i slobodno ih možemo nazvati 'monstrum živinom'. Njihovoj 'ružnoci' ponajviše doprinosi krupna glava sa mesnatim crvenim obrazima, jak kljun, cudan stav i ponajviše veoma debele, naborane noge. One su od butnog dela pa naniže veoma masivne i neobicno podebljane crvenim naborima koji se prostiru do veoma jakih prstiju, debljih nego u obicne živine. Kandže petla (nokti) izuzetno su velike. Ho ili dong tao borci su mišicavi, uspravnog su stava i sa enormno debelim nogama deluju veoma neobicno.
Njihova karakteristicna boja je pšenicna. Koke su pšenicne boje, sa nešto tamnijom bojom rde i primesima crne na vratu i krajevima repa. Petlovi su crvenog perja na glavi, vratu i plaštu, a ostali delovi tela su crni. Koke su dobre kvocke, ali zbog velike mase i nesrazmerno debelih nogu cesto polome jaja na kojima leže.
Smatra se da su vijetnamski borci ho ili dong tao nastali pre 500 do 600 godina oko Crvene reke u oblastima Hung Jen i Koi Cau. Jedan od centara odgoja bilo je selo Dong Tao, po kome ih neki tako i nazivaju. Ho i dong tao borce ne bi trebalo mešati sa još nekoliko potpuno razlicitih borackih rasa živine stvorenih u Vijetnamu, kao što su ga noi don i ga noi cua.
Tamošnji seljaci su sa velikom ljubavlju negovali borbene petlove i pripremali ih za takmicenja koja su se održavala tradicionalno u vreme proslava povodom dolaska nove, lunarne godine. Izabrani “borci” hranjeni su najkvalitetnijom hranom, trenirani su za borbe, a kandže na nogama oštrene su im na poseban nacin. Vlasnik pobednickog petla nakon svetkovine dobijao je kao nagradu pravo na žetvu i ubiranje letine sa pirincanog polja površine oko 3600 metara kvadratnih.
Americka invazija na Vijetnam ucinila je da ionako siromašno vijetnamsko stanovništvo u strahotama rata nije uspelo da sacuva svoje jedinstvene ho ili dong tao borce. Oni su zbog krupnoce zahtevali veliku kolicinu hrane, a veoma sporo rastu i operjavaju, te im je u ratnim uslovima bilo nemoguce posvetiti veliku pažnju koju zahtevaju. Ipak, njihov odgajivac Dok, iz sela Dong Tao, sacuvao je dve koke i jednog petla ho boraca. Po završetku rata, njemu u cast priredena je proslava. Potom je njegova supruga uspela i da odgaji 36 pilica i tako spase rasu od nestajanja. Njihov najmladi sin Ngajen Trong Tih nastavio je porodicnu tradiciju i ima najvecu farmu ho boraca u Vijetnamu. On se ukljucio u program za ocuvanje vijetnamske živine, koji sprovodi državni Institut za gajenje domacih životinja. Poseduje jato od 300 primeraka ho boraca pa mnogi dolaze iz citave zemlje da ih vide. Poneko se odluci i da ih kupi, jer su veoma skupi. Za ovog odgajivaca nema tajni kad je rec o razmnožavanju ho živine, jer je on vec treca generacija u porodici koja se time bavi. Uspeo je i da pribavi još pokoji sacuvani primerak ho borca da bi nastavio njihovo razmnožavanje.
Kritican period bio je pre nekoliko godina kad se raširio pticiji grip u Vijetnamu. Tada je Nacionalni institut za domace životinje isplanirao da se Tihova farma ho boraca izmesti iz Vijetnama u cilju ocuvanja ove njihove retke rase kokoši. Ipak, epidemija pticijeg gripa je zaustavljena i za tim nije bilo potrebe. Brojcano stanje ho ili dong tao boraca nije veliko. Tako je 1992. godine bilo popisano 300 novoizleženih pilica. Danas je taj broj znatno veci, što ujedno znaci i da su borci manje ugroženi. I sve više se šire svetom. U nemacke standarde rasne živine vijetnamski ho ili dong tao borci uvršteni su 1961. godine, a u švajcarske 1980. godine.

Težina
Masa petla je 3 do 4 kg, a koka 2,5 do 3 kg. Petlovi ponekad dostignu težinu i do 5,5 kg. Zabeleženo je da je 1955. godine pronaden petao vijetnamskog borca ho koji je imao masu od 7 kg.

Nosivost
Za citav životni vek koka ho ili dong tao boraca snese samo 185 jaja što je izuzetno mala nosivost. U prvoj godini nošenja snesu najviše - prosecno sedamdesetak jaja.

INDIJSKA GIGANTSKA ZIVINA

DZIN MEDJU KOKOSKAMA

Impozantne razmere i zbrka sa imenom `Indijske` živine stvorene u Brazilu

Naziv indijska gigantska živina (indijski gigantski petao) ustalio se za jednu relativno novu rasu kokoši, iako je prilicno apsurdan jer se radi o enormno krupnoj rasi koja je stvorena i još uvek se selekcioniše u Brazilu. Pre tridesetak godina, Manoel Barbosa iz Aragoiania, gradica koji se nalazi na 40 km od Sao Paola, otpoceo je stvaranje gigantske rase živine.

Selekcija
U Brazilu su u ranijem periodu bile veoma popularne borbe petlova i držano je mnoštvo raznih rasa živine za borbu. Manoel je odlucio da kao osnovu za novu rasu uzme krupne rase borbene živine, kojih ima podosta, jer su veoma otporne, izdržljive, snalaze se u prirodi i imaju kvalitetno meso, satkano od snažnih mišica. Birani su najkrupniji primerci petlova malajskog i indijskog borca, koji nisu pokazivali veliku agresivnost, a oni su meleženi sa produkivnom, kombinovanom živinom, kakva je plimutrok, rodajland i njuhempšir.
Osnovni cilj bio je stvaranje gigantske živine, koja na prirodan nacin daje dosta mesa i jaja u kratkom vremenskom periodu. Barbosa je višegodišnjom selekcijom stvorio produktivnu džinovski živinu, koju sada u Brazilu odgaja oko hiljadu farmera. On sam poseduje oko hiljadu primeraka “indijske gigantske” živine, koji su elitni i na tržištu dostižu cenu od 100 do 200 americkih dolara. Najkrupniji primerak petla, do sada odgajen na njegovoj farmi, imao je 6,7 kg i bio je dug 1,12 m. Sada kompanija “Mate Groso” sprovodi širenje ove živine u ruralnim, slabije razvijenim oblastima Brazila, pospešuje njihovo gajenje, jer se rukovodi zahtevima tržišta i potražnjom za prirodnim, živinskim mesom.

Karakteristike
Indijska gigantska živina ne zahteva posebnu negu, osim nešto veceg prostora za držanje, jer je visoka i krupna. Osnovna hrana im je kukuruz, povrce i zeleniš, koji uglavnom sami pronalaze, pošto se obavezno drže na ispustima.
Koke su duge oko 0,8 m, a petlovi oko 1 m, mereno od vrha kljuna do vrha najdužeg nokta na nozi. Sa cetiri meseca starosti, koke imaju oko 2,5 do 3 kg, a petlovi 3 do 3,5 kg, što je odlicno s obzirom na to da se radi o krupnoj, nehibridnoj živini držanoj na prirodnoj hrani u prirodi.
Koke pronose sa 7 do 8 meseci starosti. Godišnja nosivost im je od 100 do 180 jaja, što je znatno više nego u borackih rasa živine. Bolja nosivost postignuta je ubacivanjem u ukrštanja rodajlanda, njuhempšira i plimutroka, jer su to rase koje su odlicnih proizvodnih osobina.
“Indijski giganti” po izgledu najviše podsecaju na malajske borce, ali uocljive su i fenotipske karakteristike drugih rasa od kojih su stvarani. Teži se da imaju što jace grudi, veliku visinu, duge noge sa jako mesnatim batacima i što je moguce mirniji temperament. Ipak, zreli petlovi pokazuju izvesnu dozu agresivnosti jer su potomci petlova za borbu.
Za priplod se biraju petlovi dugi oko 1 m, cija masa dostiže u zrelosti oko 6 kg. I koke se biraju po krupnoci pa je poželjno da budu duge oko 0,8 m. Boja perja nije bitna. Zato su na indijskoj gigantskoj živini uocljive boje perja koje su kombinacija obojenosti rasa od kojih poticu. Ipak, dominiraju boje kakve su najcešce u malajskog i indijskog borca.

IZDRZLJIVI MELEZI

Pocetkom dvadesetog veka, posle uporne i veoma duge usmerene selekcije, stvorena je kanadska rasa živine šantekler. Sveštenik Vilfrid gajio je živinu u svojoj parohiji u oblasti Oka, koja se nalazi u Kvebeku, blizu Montreala. Pošto je medu živinom, koju su držali, bilo evropskih i americkih rasa, odlucio je da selekcioniše prvu originalnu kanadsku rasu kokoši. Pre nego što je ukrstio živinu, postavio je nekoliko oštrih kriterijuma kojih se držao i u kasnijoj višegodišnjoj selekciji.

Nastanak
Nova kanadska rasa živine morala je imati odlicne proizvodne kombinovane odlike, odnosno da bude dobre nosivosti jaja i proizvodnje mesa. Morala je imati iskljucivo belo perje, veoma malu krestu i podušnjake kako se ne bi smrzavala na izuzetno niskim temperaturama.
Vilfrid je prva ukrštanja otpoceo 1908. godine, a novu rasu nazvao je šantekler. Beležio je sve, pa su sacuvane šeme ukrštanja koje je primenjivao pri dobijanju originalne rase kanadske živine. Prvo je ukrštao tamne korniše, koji imaju male grašaste kreste, sa belim leghornom, a od njih je u novu rasu želeo da utka gen dobre nosivosti. Prvi melezi bili su sivkasti, meso im je bilo lošeg kvaliteta, ali su imali znatno manje kreste od leghorna. Da bi popravio nosivost i kvalitet mesa, u novu etapu ukrštanja ubacio je crvenog rodajlanda, svetlu i belu vijandotu. Oštrom selekcijom dobio je cisto belu živinu, malih grašastih kresti, koja je još uvek slabo nosila. Zato je 1913. godine najbolje koke iz stvorenog zapata ukrstio sa petlom plimutroka u beloj boji. Nakon toga, jato je podelio u dva dela, a izvestan broj koka ukrstio sa petlom bele vijandote. Oko 1916. godine novodobijena rasa živine uglavnom je imala odlike koje je Vilfrid postavio na pocetku selekcije. Petlovi su imali masu od oko 3,5 kg, meso im je bilo odlicnog kvaliteta, a koke su nosile i do 90 jaja za 120 dana u prolecnom periodu.

Karakteristike
Da bi povecao masu šantekler živine, Vilfrid je 1918. pronašao veoma krupnog petla, belog plimutroka, koji je imao masu od 4,55 kg, i ukrstio ga sa belim kokama najboljih proizvodnih osobina. Iste godine, osnovao je udruženje odgajivaca kanadske novostvorene rase živine šantekler koje je 1921. zvanicno priznato po standardu.
Živina šantekler je izuzetno pogodna za držanje na malim farmama, a odlicno se snalazi i na ispustu u manjim jatima, kakva obicno drže seoske porodice za sopstvene potrebe. Izuzetno su prilagodene surovim klimatskim uslovima, tako da se preporucuju za predele gde su zime veoma oštre.


Zaštita
Devedesetih godina dvadesetog veka, šantekler živina se znatno proredila, a grupa odgajivaca iz Kanade podelila se u dve struje. Jedni su tvrdili da imaju originalne potomke Vilfridove živine, dok su drugi smatrali kako je rasa izdegenerisana i nedovoljno “cista”, pa joj je bila potrebna revitalizacija, uz ukrštanje po originalnim šemama sveštenika Vilfrida.
Decembra 1999. vlada kanadske pokrajine Kvebek donela je mere o zaštiti autohtone živine šantekler koju smatraju svojim važnim istorijskim nasledem. Danas je živina šantekler retka, ali po popisu iz 2003. postoji stabilna brojnost kvalitetnih grla, koja iznosi izmedu 1750 i 2250 jedinki, od cega je oko 1500 u Kanadi, a ostatak drže odgajivaci u Americi.

Varijetet
Od 1935. do 1938. g. kod šantekler živine razvijen je jarebicasti varijetet boje, a nešto kasnije i žuti. Bili su obuhvaceni važecim standardom koji je revidiran 1985. godine - po njemu je masa petla šantekler od 3,4 - 3,9 kg, a koka 2,5 - 3 kilograma. Nosivost od prosecno 210 jaja godišnje, mase od 58 do 60 g, potvrduje da se zaista radi o sjajnoj rasi živine kombinovanih odlika.

LINKOLNSIRSKE ZUTE KOKOSI

LINKOLNŠIRSKE ŽUTE KOKOŠI, POTOMCI VELIKIH KOKINKINA I DORKING ŽIVINE

Istorijat linkolnširske žute kokoši pomalo je cudan, jer je njen odgoj zapoceo odavno, dostigao masovne razmere, a onda je ova rasa potpuno nestala. Poslednjih godina odgajivaci su je otrgli od zaborava tako što su je uspešno obnovili. Linkolnširska žuta kokoš nastala je izmedu 1850. i 1860. godine, u Linkolnširskom okrugu, koji se nalazi u središnjem, istocnom delu Engleske. Njen predak je lokalna rasa živine, u izvesnoj meri staroengleski borci, a presudnu ulogu u dobijanju linkolnširske žute kokoši odigrale su velike žute kokinkine prispele iz Šangaja i dorking živina u pšenicnoj boji.

Poreklo
Zbog izuzetne krupnoce, dobrog kvaliteta mesa i potpuno bele kože, linkolnširska žuta živina masovno je odgajana u drugoj polovini devetnaestog i pocetkom dvadesetog veka, a meso ove živine uglavnom je završavalo na probirljivom londonskom tržištu. Linkolnširske žute kokoši bile su solidne zimske nosilje, iako godišnja nosivost ove kombinovane rase ne prelazi 120 do 130 jaja. Pocetkom dvadesetog veka, naglo su se proredile i vec 1920. godine, smatrale su se raritetnom rasom engleske živine koja je u kasnijem vremenskom periodu potpuno nestala. Od perioda nastanka pa do nestajanja nisu bile standardizovane, iako su imale sve odlike rase.
Formiranjem Kluba odgajivaca linkolnširske žute kokoši 1995. godine, koji broji pedesetak clanova, omogucen je razvoj rase i njena standardizacija, te je zvanicno priznata u Engleskoj 1997. godine. Svega tridesetak odsto clanova kluba ozbiljno gaji obnovljenu rasu, a ostali su uglavnom ljubitelji, te je linkolnširska žuta kokoš i sada veoma retka u Engleskoj. Na nacionalnoj izložbi rasne živine u Engleskoj 2001. godine, prikazano je 26 primeraka linkolnširske žute kokoši, dok je 2007. godine, na istoj izložbi bilo svega 13 predstavnika ove rase.

Karakteristike
Linkolnširska žuta kokoš je veoma krupna rasa. Masa petla je oko 5 kg, a koka do 4 kg. Veoma su mirne, ne i letargicne, solidno se snalaze na ispustu u potrazi za hranom, a u periodu kad se tove, obavezno im se daje kukuruz u zrnu, uz ostalu hranu. Telo im je veliko, leda i oble grudi su veoma široki. Kresta im je prosta, ne mnogo velika, sa obaveznih pet do šest pravilnih zubaca. Ušne minduše i lice su potpuno crvene boje.
Perje linkolnširske žute kokoši treba da bude iskljucivo žuto. Ono ima izuzetan sjaj pa živina izgleda kao da je polirana, ali sunceva svetlost nepovoljno utice na sjaj perja koje brzo bledi. Perje petla je tamnijeoranž-žuto i sjajno, pogotovu u predelu vrata, glave i leda, dok su donji deo grudi i stomak svetliji, mat žuti. Samo na kraju repnih, srpastih pera dozvoljen je upliv bakarno-bronzane boje, koja je ponekad pomešana i sa crnom bojom. Sve ovo perje ima izuzetan metalni sjaj. Kod koka, citavo telo je ravnomerno žuto obojeno, a krajnji delovi repa takode su bakarno-braon obojeni, ali bez metalnog presijavanja kao kod petlova.


Ukrštanja
Pod okriljem Linkolnširskog poljoprivrednog koledža oko 1980. godine pokrenuta je inicijativa obnove autohtone, stare linkolnširske žute kokoši. U projekat se 1986. godine ukljucio Brajan Sands i pronašao jato koje se sastojalo od jednog petla i cetiri koke sa genima stare linkolnširske živine. Banku njihovih gena donekle nose i orpingtoni, jer su ocigledno veoma srodne rase. Pronadenu živinu planski su ukrštali sa žutom, krupnom kokinkinom i dorkingom u pšenicnoj boji što je dalo solidne rezultate, jer se pošlo od izvorne živine od koje je u davna vremena dobijena linkolnširska žuta.

Petoprsti
Posebnost žute linkolnširske rase su noge sa po pet prstiju, koje su nasledili od dorkinga. Boja nogu je svetla, uz pokatkad dozvoljenu crvenkasto-braon šaru na njihovom gornjem delu.

SPANSKA KOKOS BELOG LICA
Kao i mnoge rase mediteranskog tipa zivine tako i ova rasa pripada grupi lakih nosilja.Poticu od stare zivine koja se gajila u srednjem veku na prostoeu Grcke italije Male Azije Alzira Egipta...Ipak u najblizoj vezi je sa staromspanskom rasom kastiljanerima koji su opstali do danas u svojoj izvornoj sjajno crnoj boji a prvi tragovi o njima stari su skoro osam vekova.Do sredine XIX veka skoro da nije bilo razlike izmedju minorki i spanske kokosi belog licaza obe rase je karakteristicna crna boja velika kresta i bele mindjuse sto nepobitno dokazuje da su im zajednicki preci kastiljaneri.U Britaniju ova spanska kokos dolazi 1572god.i upravo ova rasa je uticala na stvaranje rase minorki.1816god.Englezi su opisali crnu zivinu sa belim licemkoja je davno stvorena u spaniji te tako i u nazivu dobija prefiks spanska.ono sto spansku kokos belog lica cini razlicitom i posebnom je potpuno bela maska na licu koja je u neku ruku i nastavak belih mindjusa kakve inace imajusve rase lakih nosilja mediteranskog tipa.Bela koza na licu se formira kod odrasle zivine a prelazi i preko ociju sto je jedinstveno samo kod ove rase sjajno je crne boje sa izrazitim metalnim presijavanjem a u razvojuje i plava boja koja nije priznata u zvanicnim standardima.Odlicna je nosilja krupnih jaja cisto bele ljuske.Zadrzala je stari tip spanskih nosilja stim sto je nesto izduzenija i valjkastija od starih kastiljanera koji imaju sabijeniji trup i uspravniji rep a slicnija je normi minorke i andaluzije.Kresta je prosta jarko crvena i veoma je masivna pa zbog toga ovoj rasi moramo zimi obezbediti toplije zivinarnike kao uostalom i svim rasama zivine sa velikom krestom.Veoma je temperamentna i zivahna odlicno se snalazi na otvorenom prostoru.Tezina petla 2.5-3kg.a po Francuskim standardima i do 3.6kg.tezina koka 2-2.5kg a po Francuskim standardima 3kg.Postoji i u patuljastoj formi koja je kreirana ukrstanjem sitnijih primeraka spanske kokosibelog lica sa patuljastim minorkamakoje su selekcionisane ranije od njih

GOLOVRATA KOKOS IZ FRANCUSKOG REGIONA FOREZ
Jos u XIX veku golovrata zivina je kombinovana sa nekim rasama radi stvaranja otporne vrste dobrih proizvodnih osobina jedinke moraju imati samo belo perje sto je postignuto melezenjembele golovrate zivine sa francuskom krupnom rasom gatinez koja postoji samo u beloj boji gaje se pogoto sve boje ove zivine pa beli primerci nemoraju voditi poreklo od cisto belih zato je toj novoj rasi gatinez zivina selekcijom fiksirala cisto belu boju perja.Golovrata kokos iz Foreza je kombinovanai veoma otporna rasa zivine.Odlicno se snalazi na otvorenom prostoru citav dan ceprka i sama pronalazi hranu veoma dobro uocava opasnost i tada se oglasava kako bi upozorila ostale jedinke iz jata.Njihovo meso je veoma ukusno nose solidno i imaju krupna jaja krem bele ljuske prosecne mase oko 60gr..Telo im je snazno misicavo grudi su siroke i duboke a stomak dobro razvijen vrat je prav dug jarko crven a na glavi iza kreste nalazi se malo operjani deo.Zavisi ako se radi o homozigotnoj ili heterozigotnoj golovratosti,vrat je u potpunosti neoperjanili ima perjanu pufnu u donjem predelu vrata polozaj tela je gotovo horizontalan sa blagim nagibom ledja ka srednje razvijenom repu noge su jake obavezno ruzicasto bele boje kresta je prosta i jarkocrvena kao i usne mindjuse perje im je cisto belo i dobro pripijeno uz telo.oci su narandzasto crvene boje tezina petla 3-3.5kg. a koka 2.3-2.8kg

ZA GAJENJE RASNE ZIVINE NAJVAZNIJI JE PROLECNI START
Prolece je period kad ogajivaci rasne zivine imaju najvise obaveza jer se tada izvode pilici.Da bi se uspesno obnovilo jatomoraju se stvoriti preduslovi i obaviti redovni prolecni poslovi koji su obavezni u zivinarniku.Predhodno je u kasnom zimskom periodu trebalo formirati maticna jata koja se odvajaju u zasebne boksove po razlicitim bojama iste rase ili po rasama ako odgajivac drzi vise vrsta rasne zivin.Broj priplodnih jedinki u ovakvim jatamazavisno od rase krece se od tri do pet,pa sedam do devet kokana koje ide jedan petao.Ako se drzi vise zenki u volijeri proporcionalno njihovom broju mora se povecati i broj rasplodnih petlova.Kod krupnih te kod nekih rasa komplikovanijeg izgleda ide manji broj koka na jednog petla dok se kod'klasicnih'rasa lakih nosilja i kombinovanih rasa zivine drzi veci broj koka na jednog
petla.Pre formiranja maticnog jata biraju se kvalitetne koke i petlovi koji ispunjavaju standard rase mnogi koriste zimski period kad su izlozbe da kupe,razmene koju koku ili petla da bi ubacili takozvanu svezu krvu svoje jato rasne zivine pred reoproduktivnu prolecnu sezonu.Jaja za nasad se skuplaju tek 10-15 dana posle odvajanja maticnih jata rasne zivine u zasebne boksove da bi je izabrani petao oplodio.To je posebno bitno ako je zivina pre toga drzana grupno pomesana u zajednickoj velikoj volijeri.U periodu ranog proleca da bi se poboljsala nosivost dan se zivini vestacki produzava do otprilike 20-21h cas paljenjem svetla u zivinarniku.Neophodno je maticnu zivinu kvalitetno hraniti sa mesavinom koja sadrzi dovoljno proteina minerala kalcijuma vitamina te potrbnih aminokiselina kako bi nosivost u prolece bila dobra.Ovo je bitno jer se u prolece moze ostvariti dodatni prihod prodajomjednodnevnih rasnih pilica i jaja za nasad.Danas su retki odgajivaci koji pilice izvode sa kvockama a ako to cine moraju im obezbediti miranprostor za nasadjivanje i lezanje na jajaima.Ako se pilici proizvode u inkubatorima oni se pred prolecnu sezonu moraju tehnicki iskontrolisati ocistiti i obavezno dezinfikovati priprema prostorija za drzanje jednodnevnih pilica u ranom prolecnom periodu veoma je vazna one moraju biti tople suve obezbedjene takozvanom vestackim kvockamauz pomoc kojih se pilici greju dok su mali.U kasnijem periodu kad poodrastu veci pilici se sele u spoljne prostranije volijere.Nacin izrade i postavljanja gnezda za rasne koke u maticnim boksovimaveoma je bitan.Rasna zivina se u periodu reprodukcije nesme pustati iz boksova da nebi doslo do melezenja te im se u zavisnosti od broja u svakom boksu mora obezbediti dovoljan broj gnezda.Ona treba da budu pravilno izradjena odgovarajucih dimenzija prema rasi najbolje natkrivena postavljena malo izdignuto od poda i ispunjena odgovarajucom ispunom da zatvorena zivina nebi slucajno lomila jaja.Ako do toga dodje u zatvorenom prostoru zivina se redovno nauci da kljuje jaja lomi ih i jede.Odvikavanje od te negativne pojave je gotovo nemoguce.

TVENTE ZIVINA
Sredinom XIX veka radi dobijanja nove borilacke rase zivina u regionima Holandije koji su granicni sa Nemackom ponajvise u oblasti Tvente te Nemacke oblasti Beintheim otpoceli su ukrstanje malajskih belgijskih i staro engleskihboraca medjusobno a u manjoj meri su ubacivali i domacu zivin.Proizvod toga je bio tip borbene zivine koja je imala razlicite nazive u Holandskim i Nemackim oblastima I smatra se da su kao rasa nastali oko 1875god.Prvi put su prikazani na izlozbi rasne zivine 1884god.a od tada su redovno vidjani na izlozbama u Holandiji i Nemackoj.Od 1919god. je usvojen zvanican naziv za rasu tvente zivine po Holandskoj oblasti de su najvise odgajanii naziv su zadrzali do danasnjeg dana.Posto su atraktivnog izgleda a interesovanje za borbe petlova u evrpi vremenom opada i biva zabranjeno potpuno odgajivaci su ih radi poboljsanja nosivosti i dobijanja novih boja ukrstali sa srebrnom italijankom.To donosi da se pored prve i do tada jedine boje jarebicaste(crveno jarebicaste) dobije srebrno jarebicasti varijetet tvente zivine i da se znatno poravi nosivost iako je tvente zivina zadrzala boracki izgled ona je za razliku od nje imala izuzetno proizvodne odlike.nosivost im se u prvoj godini krece od 180 do 200 jaja a u drugoj od 150 do 160 jaja mase 58-60gr.imaju belu i prljavo belu ljusku.Meso im je solidnog kvaliteta masa petla propisana standardom je 2.5-3kg. a koke 1.8-2.5kg.Vrlo su zivahna rasa izuzetno izdrzljiva i otporna na hladnocu jer imaju veoma malu krestu koja nemoze promrznuti nikada.tvente zivina je veoma lepa jer ima vitko telo boracki stav izduzeni trup je nosen gotovo ravno sa blagim padom ka repu.Dobro su operjani a posebno je lep poduzi rep u petla koji je bogat velikim srpastim perima.Kresta im je mala u obliku oraha ili izduzene jagode a naleze na prednji deo relativno siroke lobanje.Pored pomenutih varijanti mogu se naci u jos tri varijante zuto jarebicasta plavo jzrebicasta i plavo srebrno jarebicasta ali one su za sada veoma retke.Patuljasti soj tvente zivine ostvario je Holandski odgajivac Siemerink iz Almela u oblasti tvente oko 1940god.Zanimljivo je da je prvo dobijen srebrno jarebicasti varijetet boje kod patuljastih tvente zivinea to je ostvareno ukrstanjem srebrno jarebicaste tventezivine sa patuljasto malajskim i patuljasto staro engleskim borcima.Jarebicasta boja kod patuljastog tvente zivine ustaljena je zvanicno 1963god a ponajvece zasluge za to ima odgajivac Erdelkapm iz Pelkuna

SAKSONSKA KOKOS
Nova rasa saksonskih kokosi nastala je 1914god.u pocetku je postojala samo u crnoj boji bila je veoma otporna na hladnocu i dobra nosilja sa prosecno 180 jaja mase 55gr.a ljuska krem do svetlo braon boje.U Nemackoj je priznata 1916god.Klub odgajivaca te zivine osnovan je 1920god.sto doprinosi organizovanoj selekciji i dobijanju varijeteta u jos dve boje perja beloj i graorastoj kasnije je saksen zivina selekcionisana i u cisto zutoj boji u kojoj su uz crne i danas najbrojnije.Bele i graoraste saksonke su veoma retke.Krajem dvadesetog veka Nemci su se oprobali i u patuljastoj varijanti saksen zivinei priznate su u tri boje crno zutoj i graorastoj.Petlovi patuljastog saksena imaju 1.1kg a koke 0.9kg.tezina jaja im je 35 gr.Inace saksen je ukrasna zivina blago izduzenog tela sa karakteristicnim sedlom sredne visoka i veoma zivog temperamenta.Karakteristicno im je da im se ledja od polovine blago i koso uzdizu ka pomalo zaobljenom sarednje dugom repu.Njihova ne velika kresta je prosta i pravilnih zubaca a usne mindjuse su oble u obliku badema sto je ocigledan uticaj njihovih predaka mediteranskih lakih nosilja oci su kod crnih tamne a kod ostalih varijeteta su narandzaste.Kod crne zivine noge si kljunovi su tamni i potpuno pigmentisani a perje se mora presijavati u izrazito metalnoj boji.Zivina druge obojenosti ima svetle noge gotovo boje leda a kljun je svetao.Zuta zivina imacistu zasicenu boju perja i na njemu nisu pozeljni tragovi drugih boja.Graoraste nemaju idealno definisan dezenali su petlovi svetliji od koka pol pilica moze se razlikovati od prvog dana zahvaljujuci razlicitoj obojenosti kao i kod bilo koje graoraste zivine lako perje bele saksen zivine netreba da ima blago zute nijanse to se cesto javlja.Saksen zivina brzo sazreva pilici dobro operjavaju pa su uz druge dobre osobine odlicne za odgoj na ispustu petao ima masu od 2.5-3kg. a kokea od 2-2.5kg.I pored svega gajenje ove zivine nije omasovljeno u samoj Nemackoj gde je danas jedino i ima i to u veoma malom broju.

KOKE SA NEZGRAPNOM GLAVOM
Medju neobicnim varijetetima i tipovima japanske sabo zivine su darume i taikani.Forma tela im deluje nerealno nalik nekoj neprirodnoj montazi.Pripadaju higo saboima naziv im potice od starog imena za region na jugu japana koji se sada naziva kumamoto i nalazi se u centralnom delu ostrva kjusu zato se i saboi daruma i taikan nazivaju HIGO SABOIMA.Njihova naizgled nemoguca forma postignuta je ponajvise zahvaljujuci odgajivacima iz oblasti kumamota.Prosto je neshvatljivo sta je sve korisceno da bi se na tako majusnom telu dobila masivna glava enormno velika kresta i jak debeo vrat.To je posebno izrazeno kod darume gde vrat glava i kresta imaju velicinu koja pripada nekoj veoma velikoj rasi zivine.imaju veoma kratke gotovo neuocljive noge za razliku od svih vrsta saboa darume imaju i veoma kratak maleni rep sto jos vise doprinosi vizuelnom kontrastu enormno velike glave na tako malom telu.Sve to je postignuto dugom i cudnom selekcijom.Duzina daruma od kreste do repa jedva da je 20-23cm.Tradicionalno su odgajani u cisto crnoj boji a takvi i sada dominiraju.Poslednjih godina ima i cisto belih.Kombinovanjem crnih i belih dobijeni su daruma saboi u plavoj(sivoj)boji.Retki su veoma i u samom japanu osim u oblasti kumamota.Ciste linije daruma saboa imaju i malobrojni nemacki odgajivaci.Taikai saboi su drugacijeg temperamenta od daruma koji su veoma mirni i slabo pokretni ovi su veoma mnogo zivahniji i pokretljiviji.Tako je i kada se porede sa klasicnim saboima.Njih takodje odlikuje veoma velika glava i kresta vrat im je nesto manje masivan nego u daruma saboa.Rep im je dug kod petla visoko nosen padajucih srpastih pera kao i uostalom kod svih ostalih saboa zato su oni i nesto duzi od daruma mereno od kreste do kraja repa imaju 27cm.Odgajaju se u cisto beloj boji a mnogo cesce u beloj sa crnim trakama na vratu krajevima krila i repu tzv svetloj boji.Njihovo odgajanje vezano je takodje za oblast kumamota veoma su retki u ostalim delovima japana a u evropi ih ima veoma malo.

SOBRARBE NAJSTARIJA PIRINEJSKA KOKOS
Primitivna i otporna rasa.zivina sobrarbe je seoska kokos rustikalnog tipa izuzetno otporna prilagodljiva i ekstremnim klimatskim promenama veoma je laka za gajenje u prirodnoj sredini na ispustu petlovi su teski 2.5-3kg a koke 2-2.5kg.Nosivost im je oko 170 jaja koja imaju ljusku kremaste boje tezina jaja oko 55gr.Ono sto je posebnost rase je cubica iza proste kreste koja vise nalikuje cuperku pogotovo kod petla dok je u koka nesto bujnija i lici na malu cubicu rep nose uspravno gotovo pod 90 stepeni standard je izradjen 2000god.i priznaje sest boja kod ove rase crna crveno vratna,plavo zuto vratna,psenicna,svetla,graorasta i bela

SUNDHAJMER ZIVINA(SUNDHEIMER)
Sundhajmeri su stara Nemacka rasa zivine koja je u vise navrata bila na rubu istrebljenja medjutim zbog odlicnih proizvodnih odlika kvalitetnog mesa i lepote opstajali su a danas se sve vise gaje pogotovo u Nemackoj Iako neodoljivo podsecaju na saseks zivinu boje svetlog varijeteta poreklo sundhajmer zivine nije potpuno rasvetljeno i u njemu se spominje saseks nastale su krajem XIX veka u gradu Sundhajmu u Nemackom okrugu Kil gde je 1886 god.osnovano prvo udruzenje zivinara koji su odgajali sundhajmer zivinu za proizvodnju jaja i mesa smatra se da su dobijeni ukrstanjem lokalne nedefinisane zivine teskim azijskim rasama pre svih svetlom bramom koja je na navedene prostore Nemacke po nekim podacima prispela 1855 god.Sundhajmeri su za svoj izgled osvojili srebrnu medalju na izlozbi deleke 1893 god.U Lajpcigu a tragovi su sacuvani Nemacki klub odgajivaca rasne zivine definisao je 1913god. standard sundhajmera u kome se navodi da su oni plod mesanja nekih veoma starih evropskih sojeva zivine sa prispelim teskim azijskim rasama(prvenstveno se misli na svetlu bramu).Posle prvog svetskog rata im je pretilo istrebljenje a i kasnije medjutim sacuvani su.Sve vise se odgajaju zahvaljujuci odgajivacima okupljeni u specijalizovani nemacki klub ljubitelja sundhajmer zivine.Zivina sundhajmer je kombinovana brzostasna rasa koja uz nosivost od oko 200 jaja a i zbog veoma kvalitetnog mesa spada u veoma rentabilne rase zivine odgaja se samo u jednoj boji takozvanoj svetloj gde je citavo telo belo obojeno vrat je prosaran uspravnim crnim linijama potpuno crni su i krajevi repnih pera sto je narocito istaknuto kod petla a krajevi krila su po malo mrezasto crni ovakva boja je tipicna za svetle brame i saseks a ima je jos i nekoliko rasa zivina u ovom tipu obojenosti.telo im je vodoravno potpuno grudi su malo isturene a citava forma tela odaje jednu skladnu kompaktnu celinu rep nije prevelik i malo je uzdignut u vis posmatrano u odnosu na vodoravno telo kresta im je prosta jednostavno razvijena noge su im operjane sa spoljne strane ali ne prevelikim gacama jer najduza pera dosezu do zadnjeg prsta na nozi tezina petla je 3-3.5kg.A koka je teska 2-2.5kg.Patuljasti sundhajmeri selekcionisani su jos 1920god.Ali nisu priznati odmah i nestali su rad na njihovoj selekciji obnovljen je kasnije tek 1977god.Uspelo je i patuljasti soj je priznat 1984 god.ponajvise dvojici odgajivaca Zuchter Wolff i Ginter Copi-u.Masa patuljastog sundhajmera propisana standardom je 1.2kg.za petla i oko 1kg za koke.

FRANCUSKA BRES ZIVINA
Odgajaju se u cetiri varijante beloj sivoj ili srebrnoj crnoj i plavoj Izvorni soj je beli i u pocetku razvoja rase to je bila ne bas cisto bela boja vec sa po nekom flekom crne do crno sive boje najcesce na krilima i ramenom delu danas je to bela zivina sa kremkaste boje pogotovo u petla ovaj soj je najzastupljeniji i nesto je krupniji od ostalih sa masom petla od 2.5-3kg.a koka od 2-2.5kg.Bela bres zivina ima nesto slabiju nosuvost jaja u poredjenju sa ostalim varijetetima 160-180 jaja koja su obavezno bele ljuske teska oko 60 gr.ovaj tip zivine se uzgaja uglavnom i izvan regiona bres a petlovi su pogodni za tov jer dostizu tezinu od tri kilograma sa staroscu od osam meseci inace bres zivina pripada primitivnom tipu mediteranske seoske zivine koju odlikuje izuzetan temperament cak se moze reci da su prilicno nemirne veoma su otporne i imaju izuzetnu spsobnost trazenja hrane u prirodnim uslovima oci bres zivine imaju veliku tamnu zenicu oko koje se prostire narandzasto braon iris za koje je pozeljna sto svetlija boja

TIRINGER ZIVINA
Kokos sa bradom tiringer zivina potice od starih rasa koje su polovinom XVIII veka odgajane u zapadnom delu Nemacke oblasti Tiringije a odlikovalo ih je mnostvo varijeteta boja cuba i perjana brada.Vremenom je u toj oblasti ponajvise oko grada Rula od njih je selekcionisana tiringer zivina uz jos neka ukrstanja sa drugim rasama koja je zadrzala bogatu bradu ali ne i cubu.Za vreme nastanka rase se uzima pocetak XIX veka zbog bujne brade koja je pokrivala i obrazni deo glave nazivane su tada dugackim imenima-tiringer bradata zivina bucmastih obraza.Uglavnom su uzgajane za proizvodnju jaja jer su u surovim klimatskim uslovima tirinskih suma imale solidnu nosivost 160 jaja cija je ljuska bela i tezine od 53-55gr.patuljasti soj tiringer zivine selekcionisali su Nemacki odgajivaci krajem XIX veka kombinovali su sitnije primerke tiringera sa patuljastom vijandotom i obicnom patuljastom zivinom.Glavno obelezje tiringer zivine je velika nepodeljena brada koja se bocno prostire preko obraza a u donjem delu se spusta ka vratu imaju prostu srednje veliku krestu koju nose uspravno zanimljivo da je ova rasa zadrzala prosirene nosne supljine kakve ima cubasta zivina sto je direktan dokaz da poticu od cubasto-bradato starih rasa.Trup im je malo zdepast cilindrican i horizontalno nosen
Boja nogu zavisi od varijeteta boje perja i uskladjena je sa njim priznate boje su crna,bela,plava,crvena,zuta,jarebicastagraorasta i posebno zanimljivi tackasti varijeteti koji mogu biti zlatno crno tackasti,srebrno crno tackasti i komos(zuti)-belo tackasti.Tringeri koke su vrlo zivahnog temperamenta zahtevaju ispust i same odlicno nalaze hranu odnosno ponasaju se kao tipicna seoska zivina kakve uostalom i jesu jer su vekovima tako oldgajane.Zbog zanimljive brade a i lepog tackastog varijeteta boja mnogi ih rado gaje kao izlozbenu zivinu jer su danas prilicno retka vrsta

RUSKA PAVLOVSKA KOKOS
Ideal kokosije lepote iako svojim prekrasnim izgledom cini zasigurno ideallepote medju rasnom zivinom pavlovska kokos je gotovo nepoznata i umalo nestala vrsta smatra se najstarijom autohtonom ruskom rasom zivine prve tragove o postojanju zapisao je istrazivac Pallas u periodu 1768-1773 on je opisuje kao cudnovatu rasu zivine sa cubom perjanom bradom i gacastim nogama u srebrno i zlatno tackastoj boji verovatno su trgovci sa putovanja po aziji doneli predke za pavlovsku kokos nazvanu po imenu sela prvi dikaz pavlovske zivine bio je na izlozbi u moskvi 1878 god.a na medjunarodnoj izlozbi sitnih zivotinja 1889 god.u Sant peterburgu vec su bile definisane prvim standardom koji ih potpisuje pod zvanicnim nazivom kao pavlovska kokos po nekim tadasnjim teorijama one su plod mesanja turske rase sultan sa poljskom cubastom bradatom zivinom zlatno i srebrno otackanom nesumljivo je da je pavlovska zivina srodna i sa holandskim brabantom,paduanerima francuskim crev coeur-om houdanima svajcarskim apencelerima i jos nekim rasama.Masa petla je 1.5-2.2kg.a koka je 1.2-1.5kg.nosivost im je 130-170 jaja koja su sitna 45-51gr.ljuska jaja je krem do cisto bele boje.zabelezeno je da su obnovljena jata pavlovske kokosi bez problema zimi nocivala na otvorenom prostoru na drvecu tada su izmerene temperature i od minus 36 stepeni sto ih cini izuzetno otporne na hladnocu najnoviji standard za njih je preuredjen 2009 god.to je sitna zivina na prelazu izmedju krupnih i minijaturnih rasa zivine sa siljatom bogatom cubom koja je na krajevima padajuca zaokrugla donekle bujnom bradom perjanom grivom na vratu specificno tetreb operjanim nogama i veoma bujnog lepo obojenog perja telo im je kratko i siroko odlicno lete snalazljive su na ispustu a jaja i meso imaju ukus divljaci glava im je srednje velika okruglasta sa vertikalnom cubom sa povijenim krajnjim perima koja je dosta raskosna i bujna cube postoje dosta siljaste pa do siljato okrugle kao i potpuno okrugla cuba na vratnom delu nalazi se raskosna perjana griva koja je izrazenija u petla perjana brada je veoma bujna i prostire se do usnih skoljki i zahvata veci deo lica oci su smedje crvenkaste do tamne boje kresta je mala u obliku polu meseca sa dva roga usmerena na gore ka glavi a nazlazi se odmah ispod baze kljuna usne mindjuse su male jedva uocljive jer su prekrivene perjem brade telo je kratko koso noseno pod uglom od 45 stepeni ledja su kratka ravna i siroka krila su srednje velika satkana od veoma sirokih pera koja omogucavaju solidan let ove zivine rep je srednje visok nosen uspravno pod uglom od 90 stepeni noge su zeleno sive boje blago operjane sa karakteristicnim cuperkom kao u jastreba a zbog specificne operjanosti i gradje nazivaju ih i takozvanih tetreb nogama najcesce se odgajaju u zlatno i srebrno tackastoj boji dok su crne bele i svetle veoma,veoma retke

ALTAJSKA PATULJASTA KOKOS
ili altajska bantamka je evropljanima nedovoljno poznata minijaturna rasa zivine veoma je poznata u altajskoj oblasti Rusije gde je i nastala rasa je relativno nova a selekcionisana je sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka danas altajska patuljasta kokos postoji u vise ne bas ujednacenih tipova ukrasi a i odlike kokosi su cuba perjana brada i operjane noge ima i sojeva ove vrste bez cube zatim sa cubom ali bez brade i sl.zanimljivo je da sve imaju operjane noge i sarenu zanimljivo otackanu obojenost vrlo je energicna pokretna odlicno lete brzo rastu zrele su vec sa 5.5 meseci petlici su kocoperni i dosta ratoborni u zastiti svog jata nosivost 70-80 jaja a neke i do 130 jaja imaju masu 35-40gr.odlicne su kvocke pa za njihov odgoj netreba koristiti inkubator masa petlica je 0.8-0.9kg.a koke 0.5-0.6kg.obojenost altajke bantamke je lepa jer je perje u osnovnoj crvenoj ili zutoj boji prekriveno dvobojnim tackama koje su u donjem delu crne a na obrubu pera bele boje tacke su kod zenki pravilnije rasporedjene po citavom telu dok kod petlica ima vise jednobojnog perja kao i crnkasti klot zavrsetaka repnih i velikih krilnih pera glava im je mala najcesce sa ne prevelikom cubomkoja pada unazad ka telu kod koka cuba je loptastija kompaktnija a kod petlica je razbarusenija ima jedinki sa perjanom bradom ispod kljuna a postoje primerci i bez nje najcenjenije su one koje imaju lepu cubu pravilnu bradu i bogato operjane noge kresta je prosta pomalo oborena na stranu i ovde postoji neujednacenost jer ima jedinki sa altajske bantamke sa sa malom grasastom krestomtelo im je kratko sto odgovara celokupnoj minijaturnosti ove zivine rep je sirok vertikalno je nosen ima blago zakrivljenje i izrazena srpasta pera kod petla altajska patuljasta kokos izuzetno je prilagodljiva hladnoj klimi jer im je perje veoma bujno i gusto

ALZASKA KOKOS
smatra se originalnom rusticnomrasom zivine na njeno formiranje nije uticala ni jedna azijska kokos ranostasne su koke pronesu sa 5-6 meseci starosti petlovima je potrebno nesto vise vremena da se formiraju prvenstveno zato sto im rep sporije raste veoma su plodne i lako se razmnozavaju jer su odlicno prilagodjene samostalnom zivotu u prirodi danas su veoma retka rasa i u samoj Francuskoj telo im je cilindricno izduzeno i imaju dobro razvijena krila koja leze uz telo rep im je veoma razvijen raskosan sa bogatim srpastim perima kresta im je grasasta ovalnog oblika ne prevelika usne mindjuse su bademaste cisto bele boje noge seu sivkaste postoje cetiri varijeteta boje jarebicasti zlatni ili kao ih francuzi zovu losos zlatni zatim crni,beli i plavi oci su im tamno braonkaste osim kod primaraka zlatno jarebicastog de su oci narandzaste masa petla je 2.5-3kg.masa koke je 2-2.5kg.nosivost je oko 140 jaja koja imaju cisto belu ljusku mase 60gr.

CUBASTA STAROPOLJSKA KOKOS
U XIX veku je bila veoma popularna i rasprostranjena pogotovo u oblasti Lublina prva prezentacija bila je 1859 na izlozbi u Varsavi u tom periodu su ih masovno ukrstali radi poboljsanja proizvodnih i estetskih osobina pa originalna staropoljska cubanka skoro gubi svoj izvorni identited interesovanje za ovu skoro izgubljenu rasu se javlja 2000 god.a ozbiljniji rad na ovoj zivini pocinje 2007 posebno interesovanje je zavladalo nakon izlozbe 2009god.U Nitri -Slovacka ima izvesne slicnosti izmedju staropoljske cubaste kokosi sa nasom somborskom kaporkom i hrvatskom posavskom cubastom kokosi ali ima i razlika pre svega zbog razlicitih tipova poljskih cubanki pored obavezne omanje okruglaste cube koja je razbarusenija kod petla malobrojne vrste imaju i dodatak ne mnogo bujnu perjanu bradu kresta im je prosta i pomalo pada na stranu a ima primeraka sa sitnom grasastom krestom iza koje se nadovezuje cuba redje su jednobojne a najcesce sarene sa dve preovladajuce nijanse zlatnom i srebrnom u zavisnosti od varijeteta u njihovom perju se zlatno oranz i srebrna boja preplicu sa graorastom crnom i belom bojom a pojavljuju se braon i crne mrlje zahvaljujuci gustom perju odlicno su prilagodjene seoskim uslovima odnosno ispustu njihovo zdepasto i kompaktno telo ukrasava i sirok rep pod uglom od 70-90 stepeni sa velikim perjem u obliku srpa od boje perja zavisi obojenost nogu koje su zute ili crno zute ispod sirokih blago uzdignutih grudi je nisko nosen i dobro razvijen stomak

SOMBORSKA KAPORKA
Nastala u Somboru i okolini i to ukrstanjem houdana sulmtalke italijanke i domace kokosi Somborska kaporka je stvarana od 1900 do 1922 god.dobra je nosilja i u ispravnoj nezi nosivost joj je 200-230 jaja smedje ljuske sa tezinom od 65gr.meso joj je inzvarednog ukusa tezina petla je do 4kg.a koke do 3kg.posebno ih karakterise velika kapa na glavinalazimo ih u niz boja i varijacija no najlepse su jednobojni primerci ali su veoma lepi u piknjastoj,zlatnozutoj,srebrno sivoj gde je svako pero oiviceno tamnijom nijansom odgajivaci sada rade na stvaranju patuljaste varijacije sa obzirom da danas svaka rasa ima svog predstavnika i u patuljastoj varijanti Somborska kaporka ima veoma skladno i formasto telo posebno je karakterise velika kapa na glavi koja je tako postavljena da slobodno vidi i nesmeta joj pri uzimanju hrane srednje je velicine i nalazimo je u vise boja i varijacija presten petla je II a prsten koke III kao kvocka je veoma izvanredna veoma dobro odhranjuje svoje pilice petlovi su dosta ratoborni i veoma aktivni

sve o zivini